Једино што се дало утврдити са извесном приближношћу био је радијус тражења, јер се ови изгубљени у области пећина и кланаца нису могли удаљити од кратера даље од неколико десетина километара. Кисеоника у апаратима имали су још релативно мало, али су лекари ипак тврдили да удисање планетске атмосфере сигурно не прети смрћу, а у стању у коме су се налазили ти људи, ошамућеност због метана раствореног у крви није, наравно, могло да има већег значаја.
Терен тражења није био превише простран, али је био изузетно тежак и неприступачан. Прочешљавање свих кутака, пукотина, крипти и пећина могло је чак и у погодним условима да потраје недељама. Испод стена кривудавих кланаца и долина, везујући се с њима само овде-онде, крио се други систем подземних ходника и пећина, које је излокала вода. Било је сасвим могуће да изгубљени пребивају негде у једном од таквих скровишта, а сем тога, није се могло рачунати чак ни на могућност да ће бити пронађени на једном месту. Лишени памћења били су беспомоћнији него деца, јер би се деца барем држала заједно. Уза све то, крај је представљао станиште црних облака. Снажно наоружање Непобедивог и његова техничка средства нису у тражењима могли много да се користе. Најпоузданија одбрана, поље сила, уопште се није могла применити у ходницима планетарног подземља. Тако је, дакле, остајала алтернатива неодложног повратка, који би значио и изрицање смртне казне изгубљенима, или приступања ризичним тражењима. Реалне изгледе давала су она само за неколико најближих дана, до седмице. Хорпах је знао да би тражења дужа од ових могла помоћи да се пронађу њихови остаци, али не и они сами.
Следећег дана ујутро астрогатор позва специјалисте, изнесе им положај и изјави да рачуна на њихову помоћ. Имали су на располагању прегршт металних инсеката, које је донео у џепу своје блузе Рохан. Готово цео дан и ноћ посвећен је њиховом испитивању. Хорпах је хтео да зна постоји ли реалан изглед за радикално уништење тих творевина. Вратило се такође питање, шта је спасло Јарга и Рохана од напада облака.
Заробљеници су за време саветовања заузимали почасно место, у затвореној стакленој посуди на средини стола. Било их је једва двадесетак комада, јер су остали уништени током истраживања. Ове творевине, с прецизном тројном симетријом, подсећале су својим обликом на слово Y, са три шиљата крака који су се спајали у централном задебљању, на светлости која пада одозго, биле су црне као угаљ, а у одраженој су опализовале модро и зејтинасто, слично као и задаци неких земаљских инсеката с опнама створеним од врло ситних површина, попут розетастог шлифа брилијанта, смештале су у својим унутрашњостима микроскопску, а увек исту конструкцију. Њени елементи, неколико стотина пута ситнији од зрна песка, представљали су неку врсту аутономног нервног система, у коме су се дали издвојити системи међусобно делимично независни.
Мањи део, који је заузимао унутрашњост кракова слова Y, представљао је систем управљања покретима инсекта, који је у микрокристалној структури кракова имао неку врсту универзалног акумулатора и истовремено трансформатора енергије. Зависно од тога на који су начин микрокристали били притискивани, они су стварали или електрично, или магнетно, или наизменично поље сила, које је могло да загрева до релативно високе температуре централни део; тада је нагомилана топлина једносмерно зрачила ван. На тај начин изазвано кретање ваздуха, нешто слично потиску, омогућавао је да се телашце диже у произвољном правцу. Поједини кристалићи нису толико летели, колико полетали, и нису били, бар за време лабораторијских огледа, способни за прецизно управљање својим летом. Међутим при додиру крајева кракова са другима, творили су агрегате с тим већим аеродинамичним способностима, што је већи био број кристалића.
Сваки се кристалић спајао са по три друга; сем тога могао је крајем крака да се споји и с централним делом другога, што је омогућавало многослојну грађевину скупова који су на тај начин расли. Спој није морао да потиче захваљујући додиру, јер је било довољно приближавање кракова, па да створено магнетно поље одржава целу творевину у равнотежи. При одређеном мноштву инсеката агрегат је почињао да исказује многобројне правилности, могао је, зависно од дражења спољним импулсима, да мења правац кретања, облик, учесталост импулса који су пулсирали у њему. При извесној промени знакови поља су се окретала и уместо да се привлаче, метални кристалићи су прелазили у стање индивидуалног расула.
Осим система који управља таквим покретима сваки црни кристалић имао је у себи још један други спојени систем или, тачније, његов одломак, јер тај други као да је представљао део неке веће целине. Та виша целина, која је вероватно настајала тек када се споји огроман број елемената, била је прави погонски мотор деловања облака. Ту су ипак престајала саопштења учењака. Нису се оријентисали у погледу могућности пораста виших система: а сасвим је неразјашњен остао проблем њихове интелигенције. Кронотос је претпостављао да се тим већи број кристала спаја у једну целину, што је већи проблем на који наилазе и који треба да реше. Звучало је доста уверљиво, али ни кибернетичари, ни стручњаци за информације нису знали за неку сличну конструкцију, то јест за произвољно растављиви мозак који своје размере саображава према величини задатака.
Део творевина које је Рохан донео био је оштећен. Други су ипак показивали типичне реакције. Појединачно посматран кристалић је могао да полеће, да се диже готово непокретно, да пада, да се приближава извору импулса или да их избегава, а сем тога био је потпуно безопасан, није ослобађао чак ни када су га уништавали (а испитивачи су покушавали да их уништавају хемијским средствима, температуром, пољима сила и зрачењем) никакве врсте енергије и било га је могуће уништити као најслабију земаљску бубицу с том разликом једино што кристално-метални оклоп није било могуће баш тако лако разбити. Међутим, спојени чак и у релативно мале агрегате, кукци су при излагању дејству магнетног поља почињали одмах да стварају своје поље, које је неутрализовало деловање првога; подгрејавани, настојали су да се ослободе топлине инфрацрвеним зрачењем. Огледи нису могли да иду даље, јер су учењаци располагали само шаком кристалића.
Део творевина које је Рохан донео био је оштећен. Други су ипак показивали типичне реакције. Појединачно посматран кристалић је могао да полеће, да се диже готово непокретно, да пада, да се приближава извору импулса или да их избегава, а сем тога био је потпуно безопасан, није ослобађао чак ни када су га уништавали (а испитивачи су покушавали да их уништавају хемијским средствима, температуром, пољима сила и зрачењем) никакве врсте енергије и било га је могуће уништити као најслабију земаљску бубицу с том разликом једино што кристално-метални оклоп није било могуће баш тако лако разбити. Међутим, спојени чак и у релативно мале агрегате, кукци су при излагању дејству магнетног поља почињали одмах да стварају своје поље, које је неутрализовало деловање првога; подгрејавани, настојали су да се ослободе топлине инфрацрвеним зрачењем. Огледи нису могли да иду даље, јер су учењаци располагали само шаком кристалића.
На астрогаторово питање одговорио је, у име главних, Кронотос. Учењаци су тражили времена за даља испитивања а пре свега су желели да добију већу количини кристалића. Зато су предлагали да се у кланац пошаље експедиција која би, тражећи изгубљене, могла истовремено да достави барем неколико десетина хиљада псеудоинсеката.
Хорпах пристаде на то. Закључио је ипак да нема права да ризикује људске животе. Одлучио је да у кланац пошаље машину која дотле није учествовала ни у једној акцији. Било је то самоходно возило тешко осамдесет тона, са специјалном наменом, обично коришћено само у условима високе денатурације зрачења, огромних притиска и температура. Та машина, коју су сви, мада незванично, звали Киклоп, налазила се на самом дну крстарице, наглухо учвршћена гредама товарног окна. У начелу није употребљавана на површини планете, а тачније речено, Непобедиви још никад није ни покренуо свог Киклопа. Ситуације које су захтевале такву крајност могле су се у односу на целокупну летећу тонажу базе набројати на прсте једне руке. Послати по нешто Киклопа, значило је на жаргону посаде исто што и препустити задатак самом ђаволу: за неки пораз Киклопа нико до сад још није чуо. Машину, извађену помоћу дизалица, поставише на свозницу, где се њоме почеше бавити техничари и програмери. Сем обичног система Дирака који стварају поље сила, поседовала је лоптасти бацач антиматерије, што значи да је могла да избацује антипротоне у било којем правцу или у свим правцима истовремено. Избацивач, уграђен у оклопни трбух машине, омогућавао је Киклопу, захваљујући интерференцији поља сила, да се дигне чак и на неколико метара изнад терена, те није зависио ни од тла, ни од некаквих точкова или гусеница. Спреда се отварала оклопна сурла, а испред насталог отвора помаљао се инхаустер нека врста телескопске руке, која је могла да врши теренска бушења, да скупља с површине примерке минерала и да обавља друге послове. Киклоп је такође био снабдевен јаком радио-станицом, и телевизијским предајником, али и прилагођен за аутоматско дејство, захваљујући електронском мозгу који је њиме управљао. Техничари из оперативне групе инжењера Петерсена увели су у тај мозак одговарајуће припремљен програм: астрогатор је наиме рачунао с тим да ће унутар кланца изгубити везу с машином.
Програм је предвиђао тражење несталих људи, које је Киклоп требало да убаци у своју унутрашњост на тај начин што би најпре заклонио како њих, тако и себе, другом, у односу према својој енергетском браном, и што би тек под њеним штитом отворио пролаз кроз унутрашње поље сила, које брани његов сопствени труп. Сем тога, машина је добила задатак да сакупи велику количину кристалића, и то од оних који је буду напали. Бацач антиматерије био би употребљен тек у крајњем случају, када би заштитном пољу сила претило да буде уништено јер је анихилацијска реакција морала, силом ствари, да доведе до зрачних денатурација терена, што је могло да буде опасно за нестале људе, који су могли да се нађу недалеко од места сукоба.
Од једног до другог краја Киклоп је мерио осам метара, био је такође сразмерно плећат промер његовог трупа износио је преко четири метра. Када би се нека пукотина у стени показала неприступачна за њега, могао је да је прошири било челичном руком, било разарањем стене и њеним мрвљењем помоћу поља сила. Али и искључење поља није могло да му нашкоди, пошто је његов керамичко-ванадијумски оклоп имао тврдоћу дијаманта.