Пажња Рохане то је тридесет и девети километар машина даље не може мораш пешице снаћи ћеш се по мапи џип ће остати на томе месту за случај да не будеш могао да се вратиш другачије налазиш се на пресеку координата 46 и 192
Рохан се полако диже на ноге. Болели су га сви мишићи. Али тешки му беху само први кораци; потом се уходао. Хтео је што више да се удаљи од џипа, укоченог између два стеновита прага. Под једним великим обелиском је сео, извадио из џепа карту и покушао да се снађе где је. Није то било лако. Најзад је одредио свој положај. Од горње ивице кланца дели га још отприлике километар у ваздушној линији, али на томе месту није се могло ни сањати о силаску доле; падине је прекривао непроходан метални честар. Зато Рохан крену навише, све време размишљајући о покушају да сиђе на дно кланца на ближем месту но што је било договорено. До тога циља морао би да иде најмање још четири часа. Чак и када би успео да се врати џипом, морао би да рачуна на даљих пет часова повратног пута, а колико је времена требало да предвиди за силазак у кланац, не рачунајући ту и тражење изгубљених? Одједном му се цео план учини потпуно лишен смисла. Био је то напросто исто тако узалудан, колико и херојски гест, којим је Хорпах, жртвујући и њега, Рохана, могао умирити сопствену савест. Неко време раздирао га је такав бес што се дао насанкати као какав балавац, јер је астрогатор све био унапред срачунао да готово није ни видео околину. Полако се охладио. Нема враћања, понављао је себи, покушаћу. Ако не успем да сиђем, ако не нађем никог до три часа, враћам се. Било је петнаест минута после седам. Трудио се да иде дугим и одмереним корацима, али не превише брзо, јер се при већем напору употреба кисеоника повећавала.
На прегибу десне руке причврстио је компас да не би скретао са изабраног правца. Неколико пута морао је ипак да заобилази раселине са окомитим странама. На Регису је владала тежа знатно мања него на Земљи, што је барем давало изгледа на већу слободу кретања чак и по овако тешком терену. Сунце се дигло. Роханов слух, навикао на сталну пратњу свих оних звукова којима су га, попут заштитне баријере на досадашњим походима окружавале машине, постао је као огољен и посебно изоштрен. С времена на време чуо је само ритмично, далеко слабије него пре, певушење сонде, али зато је сваки налет ветра, који је ударао о бридове стена, тровао његову пажњу, јер му се причињавало да у њему чује слабо зујање, које је тако добро познавао и упамтио. Полако се уклопио у тај марш и тиме стекао слободу размишљања, ступајући аутоматски с камена на камен. У џепу је имао коракомер; није хтео да погледа на његов бројчаник превише рано, јер је одлучио да то учини тек када прође један сат. Није ипак издржао и извадио је апарат налик на часовник пре но што је протекао одређени сат времена. Било је то болно разочарање: није превалио ни три километра. Мора да му је превише много времена односило пењање у висину и то је отежавало напредовање. Значи, не три, и не четири часа, него најмање још шест помислио је. Извадио је карту и, клекнувши на колена, проучио је по други пут. Горње ивице кланца назирале су се неких седамсто до осамсто метара на исток, и зато се све време кретао мање-више упоредно с њима. На једном месту честар на падини био је пресечен, подељен кончастим, кривудавим просеком: вероватно корито усахлог потока. Трудио се да погледом испита то место. Клечећи, у налетима ветра који му је звиждао око главе, осетио је тренутак колебања. Као да још није био свестан шта ће урадити, устао је, механички вратио карту у џеп и почео да корача под правим углом у односу према правцу дотадашњег пута, упутивши се на тај начин ка ивици кланца.
Приближавао се ћутљивим, искиданим стенама, као да је у сваком тренутку требало да се земља под њим отвори. Одвратан страх стезао му је срце. Ипак је ишао, стално једнако размахујући рукама, које су му биле страхотно празне. Одједном је застао и погледао наниже, према пустињи, где је стајао Непобедиви. Није га могао видети, брод се налазио ван видокруга. Знао је то, али је гледао у небо, риђасте боје дуж хоризонта, које се полако испуњавало клупчастим облацима. Сигнално певушење сонде постало је толико слабо да није знао није ли то што чује још само варка. Зашто је Непобедиви ћутао?
Зато што нема више шта да ти каже одговорио је сам себи. Горње стене су биле одмах пред њим, налик на гротескне фигуре, изједене ерозијом. Кланац се отворио пред њим као оргоман ров, пун мрака, сунчани зраци још нису стизали ни до половине његових страна, покривених црним честаром. Ту и тамо пробијале су се кроз четкасти густиш беле иглице, као да су од креча. Обухватио је једним погледом цео огромни простор, све до каменог дна, удаљеног пола километра у низину, и до те мере се осетио изложен ударцима, до те мере се осетио беспомоћан, да је махинално поклекнуо, како би се приљубио уз камење и постао један од тих каменова. Било је то бесмислено, јер му није претила опасност да буде запажен. Оно чега је имао да се боји није имало очију. Лежећи на слабо загрејаној каменој плочи, гледао је наниже. Фотограметрична мапа је говорила истину, најнекориснију, јер је показивала терен из птичје перспективе, у страхотној окомитој сажетости. Није могло бити ни говора да сиђе уском ћелавом стазом између две стране црних честара. Не двадесет и пет метара ужета, него ваљда најмање сто метара морао би да има, а и тако би му били неопходни некакви клинови, чекић, а он није имао ништа такво, није био прилагођен за пењање по стенама. У почетку је тај уски жљеб силазио наниже доста благо, али је даље био пресечен, нестајао под избоченом грбом стене и указивао се далеко доле, већ кроз плавичасту ваздушну измаглицу. Паде му на ум идиотска мисао, да кад би имао падобран
Зато што нема више шта да ти каже одговорио је сам себи. Горње стене су биле одмах пред њим, налик на гротескне фигуре, изједене ерозијом. Кланац се отворио пред њим као оргоман ров, пун мрака, сунчани зраци још нису стизали ни до половине његових страна, покривених црним честаром. Ту и тамо пробијале су се кроз четкасти густиш беле иглице, као да су од креча. Обухватио је једним погледом цео огромни простор, све до каменог дна, удаљеног пола километра у низину, и до те мере се осетио изложен ударцима, до те мере се осетио беспомоћан, да је махинално поклекнуо, како би се приљубио уз камење и постао један од тих каменова. Било је то бесмислено, јер му није претила опасност да буде запажен. Оно чега је имао да се боји није имало очију. Лежећи на слабо загрејаној каменој плочи, гледао је наниже. Фотограметрична мапа је говорила истину, најнекориснију, јер је показивала терен из птичје перспективе, у страхотној окомитој сажетости. Није могло бити ни говора да сиђе уском ћелавом стазом између две стране црних честара. Не двадесет и пет метара ужета, него ваљда најмање сто метара морао би да има, а и тако би му били неопходни некакви клинови, чекић, а он није имао ништа такво, није био прилагођен за пењање по стенама. У почетку је тај уски жљеб силазио наниже доста благо, али је даље био пресечен, нестајао под избоченом грбом стене и указивао се далеко доле, већ кроз плавичасту ваздушну измаглицу. Паде му на ум идиотска мисао, да кад би имао падобран
Упорно је прегледао падине на обе стране од места на коме је лежао, завучен под велики, печуркасти камен. Тек је сад осетио да кроз велику пустош која се под њим отвара, плови блага струја загрејаног треперила. Честар је био акумулатор сунчаних зрака. Идући погледом ка југо-западу, пронашао је врхове шиљатих стена, чији су темељи представљали камена врата, место катастрофе. Не би их препознао да нису, за разлику од свих осталих стена биле сасвим црне и сијале као да су покривене дебелом глазуром њихови горњи делови мора да су били усијани за време Киклопове& битке с облаком Али ни транспортере, па чак ни трагове атомске експлозије на дну кланца није могао да сагледа с места на коме се налазио. Лежао је тако и одједном га је захватило очајање: морао је да сиђе тамо доле, а није било пута. Уместо олакшања што може, да се врати и да астрогатору саопшти да је учинио све што је могао, наступила је одлучност.
Устао је. Некакво кретање у дубини кланца, примећено крајичком ока, махинално га притиште поново уз камење, али онда се усправи. Ако будем сваки час падао на лице, нећу много учинити помислио је. Сада је ступао дуж кланца, тражећи пролаз; сваких неколико стотина корака нагињао се над празнином и видео увек исту слику тамо где је падина била блага, била је начичкана црним честаром, а где је била необрасла, спуштала се окомито. Једном му се камен одрони испод ноге и скотрља се доле. Повуче за собом друге; мали усов, уз клокотање, сручи се оштро на космати зид неких стотинак корака испод њега; из честара се диже прамен дима који је светлуцао на сунцу, прошири се у ваздуху и за часак остаде тако, као да гледа око себе, а Рохан се сав следи; после више од једног минута облак се разреди и бешумно утону у светлуцави честар.
Ближило се девет часова када, провиривши иза наредног каменог блока, Рохан угледа доле, на самом дну долине која се ту знатно проширила мрљу која се разговетно кретала. Уздрхталом руком Рохан извади из џепа мали доглед на склапање управи га
Био је то човек. Увећање је било превише мало да би могао да угледа макар његово лице али је одлично видео равномерно кретање ногу. Ишао је полако, мало шантуцајући, као да вуче озлеђену ногу. Да ли да га позове? Није се одважио. Додуше, покушао је, али му глас не прође кроз грло. Мрзео је себе због тог проклетог страха. Знао је само да сад сигурно неће отићи. Добро је упамтио место којим је онај доле ишао кретао се преко све шире долине према беличастим купама насталим од плазина и почео је да трчи у истом правцу, дуж стрмине, прескачући камење, прескачући мање пукотине, док не осети како му дах шишти пролазећи кроз усник и како му срце снажно бије. Ово је лудост, не могу овако помислио је беспомоћно. Успорио је, и баш тада се пред њим створио широк жљеб, који се гостољубиво отварао пред њим. С обеју страна ограђивао га је при дну црни честар. Нагиб се при дну повећавао можда је тамо нека избочина?
Одлучио је сат: било је готово девет и тридесет. Почео је да се спушта, најпре лицем према провалији, а затим, када је стрмина постала превише оштра, окренуо се и почео се спуштати помажући се рукама; ишао је корак по корак, црно жбуње је било близу, чинило му се као да га прљи непокретном, ћутљивом јаром. У слепоочницама му је тутњало. Застао је на једном иступу у стени, који је ишао укосо, зарио леву ногу између два иступа и погледао доле. Неких четрдесет метара ниже видео је широк испуст, од кога је силазила изразита, гола камена греда, уздигнута изнад оштрих мртвих метлица црног жбуња. Али од тог спасоносног испуста делио га је празан простор. Погледао је увис спустио се већ добрих двеста метара, можда и више. Чинило му се да се цео ваздух потреса од снажног лупања његовог срца: затрептао је неколико пута очима. Полако, слепим покретима, почео је да размотава конопац. Нећеш ваљда бити тако луд рече у њему нешто. Померајући се постранце наниже, стигао је до најближег жбуна. Његове оштре младице биле су покривене наслагом рђе, која се прашила под додиром. Дотакао га је, надајући се ко зна чему. Али ништа се не догоди. Зачуо је само сухо, шкрипаво шуштање, повукао је снажније, жбун је стајао поуздано, онда га обави ужетом при дну, још једном повуче у наглом налету смелости обави и приземне скупине другог и трећег жбуна и повуче из све снаге. Држали су чврсто, урасли у, распуклу стену. Поче да се спушта, у почетку је могао још да пребаци део терета на стену, захваљујући трењу потплата на обући, али убрзо се заљуља и нађе се у висећем положају. Све је брже попуштао уже испод колена, придржавајући његово клижење покретима десне руке док се, гледајући пажљиво доле, не нађе на испусту. Тад покуша да ослободи уже, вукући један његов крај. Жбуње га није пуштало. Повуче неколико пута. Закачило се. Тада објаха греду и поче да вуче уже свом снагом, док он одједном с језивим фијуком не исклизну и не ошину га по врату. Сав се стресао. Остао је да седи неколико минута, јер су му ноге биле превише клецаве да би се усудио да крене на даље лутање. Али зато је угледао прилику онога што је ишао далеко доле. Прилика је садабила мало већа. Учинило му се чудно што је тако светла: а такође је било нечег необичног и у облику главе, или тачније онога чиме је тај човек покрио главу.