Da je prostor nešto znatno više nego što je to zamišljala naivna intuicija prvi put je otkrio klasični rad Lemba i Raderforda iz 1947. godine. Proučavajući najjednostavniji od svih elemenata vodonikov atom oni su ustanovili da se zbiva nešto veoma čudno kada oko jezgra orbitira samo jedan elektron. Daleko od toga da se kreće pravilnom krivom, on se ponaša tako kao da ga neprekidno nose neki talasi pod-podmikroskopskih razmera. Iako je tu pomisao bilo teško pojmiti, ispadalo je kao da u samom vakuumu dolazi do fluktuacija.
Još od vremena Grka filozofi su se delili u dve škole na one koji su verovali da sve u Prirodi teče glatko i one koji su tvrdili da je to samo privid; sve se, zapravo, zbiva u sitnim skokovima i trzajima, odveć malim da bi se mogli zapaziti u svakodnevnom životu. Postavljanje atomske teorije predstavljalo je trijumf ove druge škole mišljenja; a kada je Plankova kvantna teorija pokazala da se čak i svetlost i energija javljaju u sitnim odeljcima, odnosno da se ne odlikuju neprekidnim tokom, rasprava je neopozivo okončana.
U krajnjoj analizi, svet Prirode bio je granularan diskontinuiran. Iako su, golom ljudskom oku, jedan vodopad i jedan pljusak cigli izgledali veoma različiti, oni su ipak bili gotovo istovetnog sklopa. Majušne cigle jedinjenja H 2O bile su odveć sitne da bi se mogle razabrati bez optičkih pomagala, ali su se sasvim lako mogle uočiti instrumentima fizičara.
A tada je analiza načinila još jedan korak. Ono zbog čega se granularnost prostora tako teško mogla pojmiti nisu bile samo njene pod-podmikroskopske razmere već i izuzetna silovitost.
Niko, zapravo, nije u stanju da zamisli milioniti deo centimetra, ali je zato bar sam broj poznat u takvim ljudskim poslovima kao što su budžeti i populaciona statistika. Reći da je potrebno milion virusa da bi se premostila razdaljina od jednog centimetra ipak je nešto saopštavalo umu.
Ali jedan milion-milioniti deo centimetra? To se moglo uporediti sa veličinom elektrona i već se nalazilo daleko izvan svake vizualizacije. Možda se još nekako moglo pojmiti intelektualno, ali ne i emocionalno.
Međutim, razmere zbivanja u ustrojstvu prostora bile su još neverovatno manje od toga toliko, naime, da su iz te perspektive jedan mrav i jedan slon bili doslovce iste veličine. Ako se to zamisli kao mehurasta, penolika masa (što je gotovo beznadežno pogrešna predstava, ali i najbližnija istini), onda je prečnik tih mehurova iznosio
hiljaditi deo jednog milion-milion-milion-milion-milionitog dela
jednog centimetra.
A sada ih zamislite kako neprekidno eksplodiraju energijama ravnim onima kod nuklearnih bombi da bi potom ponovo apsorbovali tu energiju, pa je ponovo oslobodili, i tako neprekidno i zauvek.
Ovo je, u sasvim pojednostavljenom vidu, bila slika kojom su neki fizičari sa kraja dvadesetog stoleća opisali temeljno ustrojstvo prostora. Da bi energije koje su tu zaptivene mogle ikada biti ukroćene tako nešto mora da je u to vreme izgledalo potpuno smešno.
No, isto je, jedan ljudski vek ranije, bilo i sa idejom o oslobađanju novopronađenih sila atomskog jezgra; pa ipak, do toga je došlo manje od pola stoleća kasnije, Zauzdavanje kvantnih fluktuacija koje su otelovljavale energije samog prostora predstavljalo je zadatak čija je složenost bila za mnogo redova veličine veća ali takva je bila i nagrada za uspeh.
Između ostalog, čovečanstvo bi na taj način steklo slobodu vaseljene. Jedan svemirski brod mogao bi da ubrzava doslovce zauvek, budući da mu više ne bi bilo potrebno gorivo. Jedino praktično ograničenje u pogledu brzine bilo bi, paradoksalno, isto ono sa kojim su se morali uhvatiti ukoštac rani tipovi aviona: trenje okolnog medijuma. Međuzvezdani prostor sadržao je određene količine vodonika i drugih atoma koji su mogli stvoriti nevolje znatno pre no što se dođe do krajnje granice koju postavlja brzina svetlosti.
Kvantni pogon mogao je biti načinjen u bilo koje vreme posle 2500. godine i tada bi istorija ljudske rase bila veoma različita. Na žalost baš kao što se dogodilo mnogo puta ranije u krivudavom napretku nauke netačna osmatranja i pogrešne teorije uslovili su kašnjenje završnog prodora skoro hiljadu godina.
Kvantni pogon mogao je biti načinjen u bilo koje vreme posle 2500. godine i tada bi istorija ljudske rase bila veoma različita. Na žalost baš kao što se dogodilo mnogo puta ranije u krivudavom napretku nauke netačna osmatranja i pogrešne teorije uslovili su kašnjenje završnog prodora skoro hiljadu godina.
Grozničava stoleća Poslednjih Dana dala su mnoga blistava premda često i dekadentna umetnička dela, ali malo novih fundamentalnih znanja. Štaviše, u to vreme duga istorija neuspeha uverila je gotovo svakoga da je kroćenje energije prostora bilo slično večitom kretanju, nemoguće čak i u teoriji. Međutim, za razliku od večitog kretanja za ovo još nije bilo dokazano da je nemoguće, a sve dok se to ne pokaže izvan svake sumnje izvesna nada je i dalje postojala.
Samo sto pedeset godina pre kraja jedna grupa fizičara u bestežinskom istraživačkom satelitu Lagranž-Jedan objavila je da je konačno došla do tog dokaza; postojali su temeljni razlozi zbog kojih neizmerne energije superprostora, iako su bile stvarne, nikada nisu mogle biti ukroćene. No, niko nije pokazao nikakvo zanimanje za to sređivanje stanja u jednom mračnom uglu nauke.
Godinu dana kasnije iz Lagranža-Jedan začulo se nakašljavanje koje se obično javlja kad je neko u neprilici. U dokazu je ustanovljena jedna sitna greška. Takve stvari događale su se često u prošlosti, premda njihove posledice nikada nisu bile tako kapitalne.
Jedan znak minusa slučajno je pretvoren u plus.
Istog časa, ceo svet se promenio. Put ka zvezdama postao je otvoren pet minuta pre ponoći.
Treći deo: JUŽNO OSTRVO
10. PRVI KONTAKT
Možda nije trebalo tako napadno da to kažem, pomisli Mozes Kaldor; svi kao da su doživeli šok. Ali to je samo po sebi veoma poučno; čak i ako su ovi ljudi tehnološki primitivni (vidim im samo ta kola!), ipak im mora biti jasno da nas je samo neko inženjerijsko čudo moglo dovesti od Zemlje do Talase. Najpre će se pitati kako smo to učinili, a potom i zašto.
I odista, bilo je to prvo pitanje koje je palo na um gradonačelnici Voldron. Ova dva muškarca u jednoj maloj letelici očigledno su predstavljala samo prethodnicu. Gore na orbiti možda se nalaze hiljade čak i milioni drugih. A populacija Talase, zahvaljujući strogim pravilima, već je dostigla devedeset pet postotaka ekološkog optimuma
Ja se zovem Mozes Kaldor, reče stariji od dvojice posetilaca. A ovo je prvi oficir Loren Lorenson, pomoćnik glavnog inženjera na zvezdanom brodu Magelan. Izvinjavamo se zbog ove mehuraste odeće ali nadam se da uviđate da će ona doprineti obostranoj zaštiti. Iako mi dolazimo iz prijateljskih pobuda, naše bakterije možda misle drugačije.
Kakav divan glas, reče u sebi gradonačelnica Voldron. Jednom je to bio najpoznatiji glas na svetu, koji je tešio a ponekad i izazivao milione u decenijama pre kraja.
Gradonačelničin pogled, za koji se znalo da je vrlo nestalan, nije se, međutim, dugo zadržao na Mozesu Kaldoru; on je očigledno već dobrano zašao u šezdesete godine i za nju je bio malo prestar. Znatno je više po njenom ukusu bio mlađi muškarac, premda se pitala da li bi se ikada mogla privići na taj ružni bledi ten. Loren Lorenson (baš šarmantno ime!) bio je visok gotovo dva metra, a kosa mu je bila tako plava da je izgledala bezmalo srebrna. Nije, doduše, bio mišićav kao pa, Brant ali je zato bio zgodniji.
Gradonačelnica Voldron umela je da dobro prosuđuje kako muškarce tako i žene, tako da je veoma brzo klasifikovala Lorensona. On se odlikovao inteligencijom, odlučnošću, čak možda i nemilosrdnošću ne bi joj se dopalo da joj on bude protivnik, ali je svakako bila zainteresovana da ga ima za prijatelja. Ili, još bolje
U isto vreme, uopšte nije sumnjala da je Kaldor znatno uglađenija osoba. U njegovom licu i glasu već je uspela da razabere mudrost, samilost, kao i duboku tugu. Nikakvo čudo, s obzirom na senku pod kojom je morao provesti ceo život.
Svi ostali članovi odbora za doček u međuvremenu su pristupili i bili naizmenice predstavljeni. Posle sasvim kratke razmene učtivosti Brant se uputi pravo prema letelici i poče da je ispituje s kraja na kraj.
Loren krenu za njim; umeo je da prepozna inženjera kada bi ga video, a nadao se da će doznati mnogo stvari iz reakcija ovog Talasanca. Pogodio je koje će biti Brantovo prvo pitanje, ali ga je ono ipak načas pomelo.
Koji pogonski sistem koristite? Ovi mlaznici su smešno mali ako je to, zapravo, ono što izgleda da jesu.
Bila je to vrlo domišljata opaska; ovi ljudi nisu predstavljali tehnološke divljake, kako je to izgledalo na prvi pogled. Ali nikada nije bilo pametno pokazati da si impresioniran. Bolje krenuti u protivnapad, pa neka se on onda malo nađe na muci.
Posredi je kvantni sabirnik ograničenog polja dejstva, prilagođen za atmosferske letove, pri čemu se vazduh koristi kao radni fluid. Koristiti Plankove fluktuacije znate, deset na minus trideset tri centimetra. Razume se, domet mu je neograničen, kako u vazduhu tako i u svemiru. Loren pomisli da je baš zgodno dodao ono Razume se.
No, ponovo je morao da oda priznanje Brantu; Lasanac je jedva trepnuo, a onda je čak uspeo da kaže: Veoma zanimljivo, kao da je to stvarno mislio.
Smem li da uđem?
Loren je oklevao trenutak. Ukoliko bi odbio to je moglo izgledati neučtivo uostalom, oni su žarko želeli da se što pre sprijatelje sa lokalnim žiteljima. No, možda je još važnija bila činjenica da će to razgledanje pokazati ko je stvarno gazda ovde.
Razume se, uzvrati on. Ali, vodite računa o tome da ništa ne dirate. Brant je bio odveć nestrpljiv da bi primetio odsustvo uljudnog Molim vas u sabesednikovom upozorenju.
Loren ga povede u malu vazdušnu komoru svemiroplana. Unutra je bilo prostora taman za njih dvojicu, tako da je valjalo primeniti složenu gimnastiku da bi Brant navukao rezervni mehurasti kombinezon.
Nadam se da ovo neće još dugo biti potrebno, objasni Loren, ali moramo nositi kombinezone sve dok se ne obave mikrobiološke provere. Držite zatvorene oči dok ne prođemo kroz sterilizacioni ciklus.
Brant je bio svestan slabog ljubičastog sjaja, a čulo se i kratko pištanje nekog gasa. A onda se unutrašnja vrata otvoriše i oni uđoše u kontrolnu kabinu.
Kada su seli jedan pored drugoga, čvrsta, premda jedva vidljiva opna koja ih je optakala gotovo da ih uopšte nije ometala u kretanju. Pa ipak, razdvajala ih je podjednako delotvorno kao da su se nalazili na različitim svetovima što je, u mnogo pogleda, i dalje bio slučaj.