Артур Кларк
Песме далеке Земље
Превод: Живковић Мирјана/Живковић Зоран
Clarke Arthur SONGS OF DISTANT EARTH (THE), 1986.
ПОЛАРИС
1986.
АУТОРОВА БЕЛЕШКА
Овај роман темељи се на једној замисли обрађеној пре скоро тридесет година у краткој причи истог наслова (сада је увршћена у моју збирку Друга страна неба). Ову верзију је, међутим, непосредно и негативно надахнула скорашња плима спејс-опера која је запљуснула телевизијске и биоскопске екране. (Питање: шта је супротно од инспирације експирација?)
Молим вас, немојте ме погрешно разумети: веома сам уживао у најбољим епизодама Звезданих стаза, као и у епосима Лукаса и Спилберга да се помену само најзнаменитији примери овог поџанра. Али ова остварења спадају у епску фантастику, а не у научну фантастику у строгом значењу овог термина. Сада изгледа готово извесно да у стварној васељени вероватно никада нећемо надмашити брзину светлости. Чак и најближи звездани системи увек ће од нас остати удаљени деценијама или столећима; никакав хиперпогон никада вас неће пребацивати из епизоде у епизоду да бисте стигли на време за емитовање наредне недеље. Велики Продуцент на Небу напросто није тако испланирао свој програм.
Током последње деценије дошло је до значајне и прилично изненађујуће промене става научника према проблему постојања ванземаљске интелигенције. Цела ова област није стекла обимније уважавање (осим међу оним сумњивим сподобама које се називају писцима научне фантастике) све до шездесетих година, када се појавило дело Шкловског и Сегана Разумни живот у свемиру (1966), које је овде представљало беочуг.
Али сада је дошло до преокрета. Потпуни неуспех настојања да се пронађе било какав траг живота у Сунчевом систему или да се разаберу евентуални међузвездани радиосигнали, које би наше велике антене требало да сасвим лако региструју, нагнао је неке научнике да утврде како смо можда ми сами у свемиру Др Френц Типлер, најистакнутији заговорник овог гледишта, расрдио је (несумњиво хотимице) сеганијанце тиме што је једном од својих радова дао изазован наслов Не постоје интелигентни ванземаљци. Карл Сеган ет ал тврде, међутим (и ја се слажем са њима) да је прерано извлачити овако далекосежне закључке.
У међувремену, расправа узима маха; као што је мудро примећено, и потврдан и одречан одговор овде били би изузетно значајни. Питање се, међутим, може разрешити једино чињеницама и налазима, а никако макар и свом силом логике, која може изгледати веома уверљива. Ја бих волео када би цео спор био добровољно замрзнут за деценију или две, како би радиоастрономи добили прилику да, попут испирача злата, на миру просеју бујицу шумова која се непрекидно слива са неба.
Овај роман је, између осталог, мој покушај да напишем потпуно реалистично прозно дело о теми међузвезданог путовања баш као што сам у књизи Прелудијум за свемир (1951) употребио чињенице о познатој или предвидљивој технологији да предочим Човеково прво путовање изван Земље. Не постоји ништа у овој књизи што пркоси познатим начелима или их пориче; једина уистину неспутана екстраполација јесте квантни погон, али чак и та замисао има веома уважено порекло. (Видети Захвалнице). Уколико би се испоставило да је посреди само пука маштарија, увек постоји неколико изгледних алтернатива; а ако смо ми, примитивци из двадесетог столећа, кадри да их замислимо, будућа наука биће несумњиво у стању да пронађе и нешто знатно боље.
Артур Кларк
Коломбо, Шри Ланка,
3. јул 1985.
Први део: ТАЛАСА
1. ОБАЛА КОД ТАРНЕ
Још пре но што је бродић прошао кроз спруд Мириса је разабрала да је Брант љут. Напето држање његовог тела док је стајао за кормилом сама чињеница да тај завршни део пловидбе није препустио вештим Кумаровим рукама показивало је да га је нешто разједило.
Изишла је из сенке испод палми и лагано кренула ка обали, док јој је влажни песак приањао за стопала. Када је стигла до ивице воде, Кумар је већ набирао једро. Млађи брат који је сада био висок готово као она и веома мишићав весело јој махну. Колико је само пута пожелела да и Брант има Кумарову ведру, доброћудну нарав, коју као да никаква криза никада није успела да поремети
Брант није сачекао да прамац бродића удари у песак, већ је скочио у воду док му је сезала још до појаса и, срдито прскајући, пошао ка њој. Носио је неку извијену металну масу, обмотану искиданом жицом, коју пружи девојци да је погледа.
Види! узвикну он. Поново су то учинили!
Он слободном руком махну према северном обзорју.
Овога пута им неће допустити да се само тако извуку! А градоначелница може рећи шта јој драго!
Мириса се помери у страну док је мали катамаран, сличан каквој праисконској морској немани која први пут хрли на копно, стао да лагано излази на обалу на спољњим ваљцима који су се тромо окретали. Чим се бродић нашао изнад линије до које је сезала плима, Кумар искључи мотор и искочи напоље, придруживши се свом капетану који се и даље пушио од беса.
Непрекидно говорим Бранту, рече он, да је посреди само несрећни случај изазван можда вучењем сидра. Уосталом, због чега би Северци учинили тако нешто хотимице?
Ја ћу ти рећи због чега, узврати Брант. Због тога што су сувише лењи да се сами баве технологијом. Због тога што се боје да ћемо уловити премного риба. Због тога
У магновењу Брант разабра како му се сабеседник смејуљи и хитну сплет искиданих жица ка њему. Кумар га ухвати без напора.
У сваком случају, чак и да посреди јесте несрећни случај, не би требало да се овде укотвљују. Подручје је јасно обележено на карти: ЗАБРАЊЕН ПРИСТУП ИСТРАЖИВАЧКИ ПРОЈЕКАТ. Због тога ћу ипак уложити протест.
Бранту се већ повратило ведро расположење; чак су и најсиловитији напади срџбе код њега ретко трајали дуже од неколико минута. Да би га подстакла у том расположењу, Мириса стаде да му превлачи прстима низ леђа и обрати му се својим најумилнијим гласом.
Јесте ли уловили неки добар комад?
Разуме се да нисмо, узврати Кумар. Њега занима једино да лови статистику килограми по киловатима и сличне глупости. Срећом, ја сам понео штап. Имаћемо туњевину за вечеру.
Он посегну у бродић и извади готово један метар аквадинамичне силовитости и лепоте, чије су боје брзо чилиле и чије су безвидне очи већ зуриле у смрт.
Не хвата се често, овакав комад, рече он поносно. И даље су се дивили овом улову, када се Историја наједном вратила на Таласу, доневши нагло окончање једноставном, безбрижном свету који су познавали читавог свог младог живота.
Знамење његовог проласка стајало је исписано на небу као да је нека џиновска шака превукла комадом креде преко плаве небеске куполе. На њихове очи блистави траг паре поче да се осипа по ивицама, растачући се у праменове облачака, све док на крају није изгледало да се с једног обзорја на друго протеже какав снежни мост.
А онда негде са руба свемира поче да допире удаљена грмљавина. Био је то звук који Таласа није чула већ седам стотина година, али који би свако дете сместа препознало.
Упркос спарини вечери Мириса задрхта и потражи Брантову руку. Иако се његови прсти склопише око њених, он то једва да је приметио; и даље је нетремице зурио у располућено небо.
Чак је и Кумар остао без речи, али се он ипак први огласи. Мора да нас је пронашла једна од колонија.
Брант лагано одмахну главом, не одвећ уверен. Зашто би они то учинили? Сигурно располажу старим картама и знају да Таласу готово потпуно прекрива океан. Не би имало никаквог смисла доћи овамо.
Научна радозналост? изложи једну могућност Мириса. Да виде шта се догодило са нама? Одувек сам говорила да треба да оправимо комуникатор
Била је то стара чегрст која је оживљавала сваких неколико деценија. Једнога дана, већина се слагала, Таласа би стварно требало да поново изгради велику зделу на Источном Острву, уништену приликом ерупције Кракана пре четири стотине година. Но, у међувремену, постојало је толико тога пречег или напросто забавнијег.
Саградити звездани брод представља огроман пројекат, примети Брант замиљљено. Сумњам да би се таквог једног посла латила ма која колонија осим ако није приморана на то. Попут Земље
Глас му замукну у тиљину. После свих минулих столећа то име је и даље било тешко изговорити.
Као по команди, њих троје се сложно окренуше према истоку, где је брза полутарна ноћ напредовала преко мора.
Појавило се већ неколико најсјајнијих звезда, а поврх палми се управо уздизала непогрешива, збијена, мала група Троугла. Три звезде које су је сачињавале биле су готово исте магнитуде али, једном је један знатно блиставији уљез сијао близу јужног темена сазвежђа.
Телескопом скромног увећања и даље се могао разабрати његов скврчени остатак. Али никакав инструмент није могао да уочи орбитирајући комад шљаке који је некада био планета Земља.
2. МАЛИ НЕУТРАЛНИ
Више од хиљаду година касније један велики историчар назвао је раздобље од 1901. до 2000. столећем када се све догодило. Додао је да би се људи из тог времена сложили са њим али из потпуно погрешних разлога.
Они би имали на уму, често уз оправдан понос, еру научних достигнућа освајање ваздуха, ослобађање атомске енергије, откриће основних начела живота, електронску и комуникацијску револуцију, зачињање вештачке интелигенције и, најспектакуларније, истраживање Сунчевог система и прво спуштање на Месец. Али као што је истакао историчар, у духу гесла да су после битке сви генерали паметни, чак ни један човек од хиљаду уопште није чуо за откриће које је надмашило сва ова постигнућа тиме што је запретило да их учини потпуно небитним.
Изгледало је то подједнако безопасно и бескрајно далеко од свих људских послова као и замагљена фотографска плоча у Бекереловој лабораторији из које се, кроз само петнаест година, расцветала пламена кугла над Хирошимом. Штавише, био је то нузпроизвод истог истраживања и почео је исто тако безазлено.
Природа је веома педантан рачуновођа, чије су књиге увек равнотежно усклађене. Физичари су, стога, били веома збуњени када су открили извесне нуклеарне реакције за које се испоставило, пошто су састављени сви делићи мозаика, да у њима нешто недостаје са једне стране једначине.
Попут књиговође који се маша у властити џеп да би предупредио ревизоре да открију мањак, физичари су били принуђени да негде пронађу нову честицу. А да би се мањак уистину подмирио, посреди је морала да буде крајње необична честица без масе и електричних набоја и тако фантастично продорна да је могла да прође, без и најмање потешкоћа, кроз оловни зид дебео милијарде километара.