Са Почивала су лако могле да се контролишу комуникације дуж Дрине и веза Вишеграда са Рогатицом. Одатле је вршено осматрање Вишеграда и, што је најнепријатније, отварана на град артиљеријска ватра, чији трагови се и дан-данас могу видети на вишеградском асфалту.
Најважније је то што је Почивал био јако добро место за скривено окупљање снага ради даљег напада на Вишеград. Подсећам да у то време није било беспилотних летелица, уређаји за ноћно осматрање били су реткост, а над Босном и Херцеговином је на снази била забрана лета.
Тај УР на планинској ливади имао је још један важан задатак био је део караванских путева из непријатељске енклаве Жепа у енклаву Горажде.
Гарнизон Почивала скупа с околним селима бројао је најмање 300 људи. Ту су биле смештене батерије минобацача разних типова и оно главно самохотка, како су Срби звали самоходно артиљеријско оруђе. Објашњено нам је да је та самохотка направљена на бази америчког тенка Шерман из Другог светског рата са оруђем калибра 75 мм. Потом смо код Срба видели слично самоходно оруђе које се од тенка разликовало по отвореној куполи.
Та непријатељска самохотка је била неисправна и није могла самостално да се креће.
***
Срби су октобра-новембра 1992. године намеравали да активирају борбена дејства. Планиран је општи напад у циљу ликвидације последица летњег пораза. Намеравано је да се удар изведе у Дринском региону и ту је вишеградски правац имао важну улогу.
На путу вишеградској бригади која је напредовала испречио се исти тај Почивал са својом самохотком. Тај утврђени рејон требало је у првом реду ликвидирати. На постизању тог циља усредсредила се читава вишеградска бригада, укључујући и Други руски добровољачки одред, који се управо формирао и истовремено учествовао у борбеним дејствима.
Сећам се како је по доласку у Српску Босну мени, младом добровољцу који још ниједном није био у борби, неко од исто тако младих, али већ навикнутих на ватру, поучно говорио како на једном месту стоји непријатељска самоходка и да ће онај ко је уништи постати најбогатији човек у Српској Босни; речју, наводно је обећана огромна награда за тај Шерман на Почивалу. Али нико није колика тачно. Истина, у то време су за нас, бивше комсомолце, 100 долара биле огромне паре.
Много година касније одлучио сам да разјасним колико је износила награда за погођену непријатељску технику током Великог Отаџбинског рата. За тенк је војник као награду добијао 500 рубаља, притом је плата редова износила 17 рубаља, а хлеб је током рата коштао 4 рубље 40 копејки.
После прве борбе 5. новембра 1992. године Срби су одлучили да 2. Руски добровољачки одред (2. РДО) сасвим укључе у извршавање најважнијих задатака као минимум у подробно извиђање непријатељских положаја на Почивалу, а као максимум уништавање непријатељске самохотке.
Вероватно су Срби, због свог епског карактера, ко зна шта наобећавали за погођени тенк, те је тако и настала бајка како ће у Српској Босни постати најбогатији онај човек који тај Шерман уништи.
Присећајући се прошлости, командир нашег одреда Александар Мухарјов тврди да су разговори о награди звучали баснословно, то јест нису били најважнији за добровољце којима је и сама помисао о најамништву представљала светогрђе.
***
У извиђање на Почивал кретало се као и обично пре сванућа, негде око 4 ујутру. Добровољце су довезли у село Доња Лијеска, а даље је требало да пешаче. У саставу руског одреда тренутно су била тројица Ас (Александар Мухарјов, командир), Андреј Неменко и Игор Гиркин (Стрелков). После прве борбе под селом Холијаци из строја су избачена двојица. Сва тројица били су млади (највише 25 година), лепи, пуни снаге и жара. И сами они и њихова околина мислили су да могу планине померати.
Одреду су се у тој акцији придружила двојица браће Црногораца. Узгред, Срби су сваки борбени задатак називали акцијом, независно од карактера и размера.
Браћа Црногорци сматрани су жестоким момцима; један је имао нешто преко тридесет година, а други нешто више од двадесет, обојица су били високи и крупни прави синови Црне Горе. Били су у некаквој вези са вишеградском хидроцентралом, мислим да су их овамо послали као стручњаке, али су притом учествовали у свакојаким акцијама.
Чувши за успехе нашег одреда, обојица браће дошла су код Аса и изјавила да су и они извиђачи-диверзанти и хтели би да ратују скупа са Русима. Договорено је да се заједно крене на Почивал у извиђање.
Пут од села Доња Лијеска до близине Почивала водио је кроз дивну шуму, огромне јеле и букве уздизале су се око добровољаца који су опрезно напредовали кроз таму пред свитање.
Кретали су се у колони са међусобним растојањем од готово десет метара, повремено се заустављајући и ослушкујући тишину босанске шуме.
Командир одреда се сећа: Као и буквално у свим грађанским ратовима, нисмо имали никакве карте терена. Користили смо најпростије схеме нацртане на листовима из свеске. Тог пута смо кренули без тамошњих водича. Ни браћа Црногорци нису били одатле и такође су лоше познавали терен. Ишли смо буквално насумице оријентишући се према планинским врховима и приближној схеми. Ни о распореду противника нисмо готово ништа знали. Само где отприлике могу бити. Исто и о бројности. Потом се испоставило да смо прошли 20-30 метара од положаја крупнокалибарског митраљеза и нешто даље од блиндажа.
Ближе Почивалу шума се завршавала, источно се уздизала ћелава гора, надносећи се над непријатељске положаје. Требало се провући на ту гору и са ње се могло извршити подробно извиђање.
Морало се провлачити кроз густо жбуње, буквално пузећи. Премда није било лишћа на дрвећу, тешко да се могло приметити кретање у босанском планинском жбуњу које као да је опасивало ћелаву и омогућавало да јој се приближе. На гору су се попели са северне стране, а јужна је била окренута према Почивалу.
Ближе врху пронашли су место за осматрање. Са те горе Почивал је био као на длану. Видели су доле пред собом непријатељски бункер, недалеко од њега положај крупнокалибарског митраљеза, а са друге стране нешто позади самохотку укопану у земљу. Чудно, непријатељ ту није поставио стражу.
Растојање од места осматрања до непријатељских положаја износило је око 700 метара, тако да је тешко било разабрати појединости. Ас је одлучио да се спусти ниже како би се изблиза упознао са непријатељским положајима. То је успешно извео са Андрејем Неменком.
Таква тактика извиђања дала је добре резултате. Открили су топ, низак, налик на наш противтенковски калибра 45. Цев му је била окренута ка путу који води од Дрине.
Језичка баријера је онемогућила Аса да у потпуности реферише о ономе што је видео. Послао је Андреја по старијег Црногорца. После извесног времена Андреј се вратио са Црногорцем. Све време су морали да пузе на лактовима пошто је непријатељ био сасвим близу, могао се добро видети и чути.
Ас се сећа: Јарак у коме смо седели у близини муслиманских положаја није био много дубок. И зато смо заиста све чинили пузећи. Док је старији брат осматрао, погледао сам га са стране и схватио да је он риђокос и глава му се светли као Александријски светионик, те сам му натукао нашу црну беретку на главу. Одвратно је лајало псетанце упорно и током свих наших премештања крај непријатељских положаја.
Осматрање непријатељских положаја је завршено, требало се враћати, али се неочекивано зачула бука упаљеног мотора. Провиривши иза камења, извиђачи су видели трактор точкаш налик на наш Беларус како се креће путем између ћелаве горе и Почивала. Трактор је имао приколицу и очито је превозио војни терет, можда чак и муницију.
Андреј Неменко је одмах предложио Асу да га гађа из зоље, како Срби зову ручни ракетни бацач који се код нас зове муха. Такорећи ако не тенк онда макар трактор да униште. Са доњег осматрачког положаја било је немогуће погодити самохотку поуздано су је скривали опкоп и жбуње. Асу се идеја свидела, али је донео мудру одлуку да се не открива, пошто није било потајних путева за извлачење одатле.
Извиђачи су се враћали истим путем којим су и дошли, и стигли су назад већ дубоко у ноћ. То извиђање је потрајало 18 сати и било најдуже извиђање нашег одреда.
Јединице Војске Републике Српске заузеле су 3. децембра 1992. године Почивал после комбинованог напада, у коме је руски одред добио улогу да одвуче пажњу од главног удара који се изводио управо на оним местима на којима су претходно петорица руских и црногорских извиђача извршила подробно извиђање.
Други Руски добровољачки одред
Телефонски позив друга
Ових дана позвао ме је телефоном Игор и саопштио ми да је у Републици Српској у граду Бијељина. Прошао је лекарску комисију и добио инвалидску пензију нимало једноставну пензију ратног ветерана. Свакако да је то важан догађај за Игора, али његова особеност је у томе што је Игор рањен пре 26 година 3. децембра 1992. код града Вишеграда на Орловој гори у Републици Српској.
Ево како је то било. До боја 3. децембра дошло је заправо на самом почетку пута нашег одреда Другог руског добровољачког у Републици Српској. Његово формирање започело је крајем октобра почетком новембра 1992. године. Први озбиљан бој одред је имао већ 5. новембра те године на истој гори Орловој, када је дошло и до првих рањавања. Одредом је командовао Александар Мухарјов. Од познатих личности у том одреду је ратовао Игор Ивановић Стрелков, који је тамо био од самог почетка његовог формирања.
Бој на Орловој гори не једном је описан. Пошто је човек након 26 година добио заслужено признање, желим да испричам своју верзију тог догађаја.
Тог дана подигли су нас у 4 ујутру, а можда и раније. Брзо смо се спремили. Наше униформе, опрема, оружје, били су у одличном стању. Од наоружања треба истаћи пушкомитраљез Калашњикова (ПК) у Југославији познат као М.84, лаки митраљез РПК (варијанта Калашњикова са продуженом цеви и ногарама) који је припадао мени, залихе граната тромблона, које су уз помоћ посебног уређаја гађале на 100-150 метара. Код нас је Стрелков имао бацач граната.
Доле, у дворишту школе где смо живели, чекао нас је омањи аутобус Вишеградске хидроцентрале који је требало да нас пребаци до те централе. Од ње је почињао наш борбени пут тога јутра. Расположење није баш било бодро, мучиле су нас рђаве слутње.
Брзо смо стигли до хидроцентрале, била је свега неколико километара од града, подигли су је почетком 1980-х година прошлог века Јапанци да прегради кањон Дрине. Наравно, то ни изблиза није била Дњепарска хидроцентрала, али је остављала снажан утисак. Дрина је врло лепа река, тече са југа на север и улива се у Саву. У давна времена Дрина је делила Западну и Источну римску империју.
Прошавши пешице хидроцентралу, избили смо код првог тунела који нас је изводио у долину Незуке (село Незук). Та долина је широка и у њој се пружа истоимено муслиманско село. Иво Андрић је описивао то село у причи о Авдагиној Фати, девојци која није хтела да се уда па је скочила са моста у Дрину.
Био је децембар, и у то време било је још врло мрачно. У нашем одреду било је нас 10-12, сви Руси изузев једног Србина добровољца из Српске Крајине који се придружио нашем одреду. Звао се Симо.
Имали смо задатак да се попењемо узбрдо и уђемо у село Холијаци. Тамо су се налазили утврђени положаји противника. После неколико покушаја схватили смо да не можемо да се крећемо због мрака и густог растиња, лоша видљивост нас је онемогућавала у пењању узбрдо.
Одлучено је да се зауставимо у Доњем селу, у једној од кућа, и сачекамо зору.
У свитање смо изашли из свог склоништа на стазу која је водила нагоре. Унаоколо је било тихо и мирно, село Незук су житељи одавно напустили. Полагано смо се пењали на планински гребен обрастао шумом, а испод нас се пружала долина по којој су расуте куће под крововима од црвеног црепа.
Премда је, наравно, територија омогућавала противничким осматрачима да нас примете и достојно дочекају, то се није десило. После сат или нешто више времена били смо на планинском гребену, дуж кога је водила прилично широка стаза. Ту је шума била ређа него на падинама. Кренули смо стазом у борбеном поретку, у колони, ка селу Холијаци. Напред је ишао командир, иза њега сам ишао ја, наоружан РПК, иза мене је ишао Василиј, добровољац из Белорусије, у средини колоне био је Андреј Неменко са пушкомитраљезом ПК, а на крају колоне био је Игор Стрелков наоружан, осим аутоматске пушке, и тромблонима.
У једном тренутку смо зачули лајање паса, Србин Симо је уплашено почео да говори пас, пас!. Давао нам је на знање да смо откривени и да нас чекају. Али, нисмо томе придавали значај и наставили смо кретање ка Орловој гори. Наишли смо на бункер, или ватрену тачку противника. Бункер је био у виду брвнаре. Залегли смо подаље од њега. Наш командир Ас је са једним добровољцем допузао до бункера и прегледао га. Тамо никог није било, те смо наставили кретање.
После тог бункера преостало нам је врло мало до Орлове горе, највише тачке на том гребену. Стаза је била узана и стално се сужавала, све мање дрвећа нас је скривало. И у једном тренутку смо на самој гори зачули повике, а потом и пуцњаву.
Пуцњава противника затекла нас је на узаном месту гребена. Читав одред је као по команди брзо заузео северну падину гребена, на нас је отварана ватра из јужног правца, од стране села Холијаци. Заузели смо положаје и били спремни да прихватимо борбу. Премда је противник био близу, на нас је пуцано хаотично, нимало прецизно. Чули смо њихове гласове. Треба рећи да ни ми нисмо видели непријатеље. Делила нас је густа шума.
Ја сам као митраљезац седео иза камена и чекао упутства командира. Пришао ми је Ас, проверавајући наш борбени поредак. Рекао ми је: Гледај, повремено провири и отвори ватру у правцу противника, можеш и да бациш гранату. Камен иза кога сам седео био је прилично велик и добро ме је заклањао, а одозго је био готово раван и било ми је згодно да се повремено попењем на њега и испалим рафал у правцу противника. Пушкарање је потрајало неколико сати. Пењао сам се на камен и пуцао из РПК, противник би заузврат појачавао ватру ка мом сектору. Сунце је већ било високо, било је јасно и испуњавало ваздух светлошћу. Већ навикнувши се на своје место, бацио сам гранату према противнику. У средишту наших положаја на Орловој гори био је наш митраљезац Андреј Неменко. Он је засипао непријатеље ватром из митраљеза, од чега би се они ућутали, и активирали би се тек када би он мењао оквир. За нас је његова ватра представљала моћну психолошку подршку. Премда нисам баш сигуран да је његова ватра била прецизна.
Негде пред подне поново сам видео Аса. Ишао је дуж наших положаја, негде 10-15 метара ниже падином. Ас је сваком говорио како треба да се повучемо, пошто на нас пуцају отпозади. Наредио ми је да се спустим доле и тамо чекам да се сви окупимо. Спустио сам се неких 30 метара у густо растиње и почео да се крећем падином ка центру наших положаја, то јест ка Орловој гори. Док сам се спуштао видео сам како нашег Андреја митраљесца покушавају да придрже, и како он пада и котрља се низ падину. Схватио сам да је рањен. На самој гори се такође нешто дешавало. Прошао сам педесетак метара напред, вратио се назад и потом налетео на групу добровољаца који седе око Андрејевог тела; добровољац из Коломне је рекао да је Андреј умро. Они су лежали, стајали, седели око мртвог Андреја. Тада сам први пут у рату видео погинулог друга.