Bilo je glupo sa Vaše strane što ste lagali, gospođice Bruno. Zar niste pomislili da će Vam sestra pisati? Ili ste se možda ovde sakrili da ne biste brinuli o svom ocu i ostavli tu brigu nekom drugom? Glas mu je odjekivao kroz radnu sobu, ubistven kao metak.
Progutala sam suze i gledala ga izazivački. Lagala sam, nisam moga da poreknem, a on je smatrao da sam neko podlo biće, nedostojano da živi i da se poštuje.
Ne dozvoljam Vam da dajete bilo kakav sud o meni, gospodine Meklejn. Ne znate ništa o mom životu niti o razlozima koji su me naterali da lažem. Vi ste moj poslodavac, a ne moj sudija, a još manje moj dželat. Strašna smirenost kojom sam govorila više je iznenadila mene nego njega, i prinela sam ruku ustima, kao da su ona govorila umesto mene, razdvojena od mozga, sa istom samostalnošću koju su imali i moje srce i moji snovi.
Ustala sam tako naglo da je stolica iza mene pala. Podigla sam je drhtavim rukama, a mozak mi je bio u šizofrenom stanju.
Već sam stigla do vrata kad on progovori ledenom grubošću. Uzmite slobodan dan, gospođice Bruno. Čini mi se da ste vrlo potrešeni. Vidimo se sutra.
Došla sam do moje sobe u stanju transa i otrčala do obližnjeg kupatila. Tu sam se umila hladnom vodom i zagledala se u moj lik u ogledalu. Bilo je prepunilo čašu. Sve crno i belo što me je oduvek okruživalo više me je uznemirilo nego neki samrtnički pokrov. Osećala sam se kao da se klatim na ivici stene. Nisam se plašila što ću da padnem. Već sam nekoliko puta pala i uvek sam se ponovo dizala. Moja koža i moje srce bili su prekriveni milionima nevidljivih i bolnih ožiljaka. Bojala sam se da ne izgubim zdrav razum, trezvenost koja me je do sada držala u životu. U tom slučaju najviše bih volela da se raspadnem.
Neisplakane suze su mi skupljale creva i uništile me. Izledala sam kao zombi, kao i junak jednog od Meklejnovih romana.
Rukom sam pipnula džep suknje od tvida gde sam sakrila Monikino pismo. Šta god da je htela, morala sam da pročitam. Izvadila sam ga i pošla u sobu.
Bilo je teško kao džak cementa i pomislila sam da ga i ne otvorim. U njemu je moglo biti samo jedno: patnja. Mislila sam da sam jaka pre nego što sam došla u Midnajt rouz. Koliko sam samo pogrešila. Nisam bila uopšte.
Ruke su mi se pomerale bez moje volje kao da sam marioneta. One su otvorile pismo i raširile list koji je bio unutra. Nekoliko reči. Tipično za Moniku.
Draga Melisanda,
treba mi još novca. Hvala ti za ono što si mi poslala iz Londona, ali nije dovoljno. Zar ne možeš da tražiš od tog pisca da ti da nešto unapred? Nemoj da se stidiš, nemoj da se ustežeš. Rekli su mi da je prebogat. Uostalom živi sam, nepokretan, lako ga je ubediti. Požuri.
Tvoja Monika
Ne znam koliko dugo sam buljila u pismo, možda nekoliko minuta, možda satima. Ništa joj nije bilo važno. Moj život je imao smisla samo kao dodatak Moniki i mom ocu. Poželela sam da su oboje mrtvi i ta strašna misao koja je trajala nekoliko sekundi, ispuni me užasom. Monika je pokušavala da me voli na svoj egoistični način. A moj otac pa lepa sećanja na njega bila su tako oskudna da mi je zastao dah u grlu. Ali bio je moj otac. Onaj ko mi je dao život i koji je posle smatrao da treba da mi uništi.
Pažljivo sam savila pismo, čak previše pedantno. Zatim sam ga stavila u fioku komode.
Novac.
Moniki je bio potreban novac. Još. Prodala sam sve što je imala u Londonu, ne baš mnogo, pravo da kažem, da bi joj pomogla i, posle nekoliko nedelja, opet smo bili na početku. Znala sam da je tatino lečenje skupo, ali sad sam već počela da se plašim. Ako me Sebastijan Meklejn otpusti a sam Bog zna da ima sto razloga za to, ako ni zbog čega drugog, ono da bi se zabavljao - naći ću se na ulici. Kako mogu, posle svega što se desilo, da mu tražim novac unapred? Bilo je strašno i pomisliti tako nešto. Monika se nikad nije ustezala, imala je zavidno debeo obraz, ali ja sam bila drugačija. Bilo mi je teško da komuniciram sa drugima, a da tražim pomoć bilo mi je nemoguće. Mnogo sam se plašila me ne odbiju. Samo jednom sam to uradila, i još uvek se sećam ukusa tog ne, osećaja da sam odbijena, zvuk vrata zalupljenih ispred nosa.
Kajl je stvarno jedna lenština. Uzeo je kola i nestao još jutros i vratio se tek malopre. Gospodin Meklejn je besan. Prebio bi ga, ja ti kažem. Pa zar da ga tako ostavi i ode! Glas gospođe Mekmilijan bio je pun ljutnje, kao da je Kajl uradio nešto njoj lično.
Nastavila sam da premeštam hranu po tanjiru bez i malo želje da jedem.
Žena je nastavila da govori, opširna kao i uvek, i nije ništa ni primetila. Usiljeno sam joj se nasmejala i nastavila da se utapam u crni pokrov mojih misli. Gde ću da nađem novac? Ne, nisam imala izbora. Ima još dve nedelje do prve plate. Monika je morala da sačeka. Poslaću joj sve, mada sam mislila da to i nije baš pametno. Rizik da me otpusti bez najave, bio je užasno realan. Gospodin Meklejn je bio nepredvidiv čovek, neobičnog i nepouzdanog karaktera.
Povukla sma se u sobu toliko utučena da nisam mogla ni da plačem niti da se smirim. Spremila sam se za spavanje, prizivajući san, ali on nikako nije dolazio. Više nisam mogla ništa da kontrolišem. I telo me je izdalo. Nema potrebe da kažem da te noći nisam sanjala.
Glava sedma
Brbotanje u glavi bilo je kao ključanje crnog blata koje je bilo svuda oko mene i nigde nije bilo izlaza. Susret sa Meklejnom nije bio leden kako sam očekivala možda i zato što me je ignorisao i nije mi ni otpozdravio. Celo pre podne se pravio kao da nisam tu, a mene je ophrvala moja lična nesreća.
Do đavola! Prokleti kompjuter! Udario je rukom o sto na centimetar od kompjutera.
Potrudila sam se da zvučim prirodno. Nešto nije u redu?
Namrštio se ne gledajući me. Nešto? Ništa nije u redu. Ništa.