Преживљавање шизофреније
Моја прича о параноичној шизофренији, опсесивно-компулзивном поремећају, депресији, анозогнозији, самоубиству и лечењу и опоравку од тешке менталне болести
Од аутора Ричарда Карлсона Џуниора
Превела Цмиља Милошевић
© 2020 - Ричарда Карлсона Џуниора
Изјава о одрицању одговорности: Информације у овој књизи не треба сматрати лекарским саветом. Аутор није медицински радник. Корисници производа о менталном здрављу увек треба да се саветују са медицинским радницима.
Преживљавање шизофреније је документарна литература, међутим одређене чињенице и други детаљи су промењени.
Поглавље 1
Будите искрени
Молим вас слушајте, јер је ово важно.
Најважнија ствар коју сам научио из суочавања са мојом тешком менталном болешћу је да морате бити искрени према себи и другима. Искреност није само камен темељац успешног и испуњеног живота - без ње не можете добити потребан третман или доживети истински опоравак.
Не траћите године свог живота говорећи лажи.
Будући да нисам био искрен према својим психијатрима и породици, нисам добио адекватан третман више од десет година. То је десет година мог живота које не могу да вратим.
Не устручавајте се да одмах почнете бити искрени. Ваш живот може зависити од тога.
Поглавље 2
Рођен у Њујорку
Рода ме је ставила у мамине руке почетком 1970-их. Моји родитељи су били из средње класе и католици, а живели смо у лепој улици у близини јеврејске четврти. Да ли сте знали да је вероватније да су људи који имају шизофренију рођени и да живе у урбаном окружењу? Провео сам већи део детињства у Њујорку, па се често питам колико је то утицало.
Мама је била вредна жена која је остајала код куће да се брине о мени, као и о мојој млађој браћи, Мајку и Стиву. Мој тата је био сјајан отац који ми је био добар пример за узор. Једном ме је одвео на посао у постројење за пречишћавање отпадних вода. И он и мама су били брижни према нама. Чинило се да је живот савршен.
Моја најранија сећања су на моје бабу и деду, који су живели на првом спрату наше куће. Моји родитељи, браћа и ја смо живели на спрату. Трчао бих доле у пиџами да видим бабу и деду сваког јутра. Деда је емигрирао из Пољске када је имао седамнаест година. Баба је рођена у Америци, али је одрасла у Пољској. Много сам је волео. Једно од мојих најживљих сећања на њу је како прави пирошке за вечеру. Пољско наслеђе ми је веома важно због бабе и деде.
Мој деда је био изврстан узор - једва сам чекао да одрастем и постанем попут њега. Угледао сам се на свог оца, који је био сјајан тата, али најбоље се сећам деде. Био је драг човек и заједно бисмо дуго шетали градом.
Једном, када сам имао четири године, направио сам трагове гума својом играчком Бетмобилом у свежем цементу који је наш комшија, Теди, излио у своје двориште, а деда је после загладио цемент.
Деда је био ћелав, носио је дебеле наочале и мирисао је на цигаре које је пушио.
Не ради то!, деда је узвикнуо када ме је видео са прозора: Не! Међутим, ја сам наставио да возим свој нови Бетмобил кроз свежи цемент. Точкови Бетмобила и моје мале руке били су умрљани у цементу који се сушио. Када је деда истрчао ван, сунчева светлост се пробила кроз облаке.
Вруум, вруууум, врууууум!, гунђао сам док сам још брже возио Бетмобил. Бетмен и Робин морали су да ухвате злог Џокера!
Деда ме је ухватио за зглоб и извукао мој аутомобил из прљавштине. Заплакао сам пркосећи: Деда, не!, извијајући леђа и чврсто се држећи за аутомобил, трудећи се да не померим ни мишић. Повео ме је стрмим степеницама до нашег подрума како бих темељно опрао руке.
Али Џокер! Бетмену и Робин треба моја помоћ!
Не играј се у цементу, Ричарде, укорио ме је. Када је био љут, његов словенски акценат био је још израженији.
Возило, рекао сам, желећи да се играм више чак и када ми је засукао рукаве. Уместо да ми врати играчку, он ју је рибао, а затим опрао моје руке.
Још увек је требало да помогнем Бетмену, па сам питао могу ли да се играм у дворишту. Кад ме је пустио, отрчао сам до земље где је растао ред дивљих ружа. У грудима је почело да ме пече док сам јурио у помоћ кроз влажно тло.
Вруууу, врууум, вруууууум! Бетмобил је убрзао до Готам банке.
Зауставио сам Џокера! Ја сам херој!
Моји родитељи и баба и деда су ме веома волели.
Поглавље 3
Моје дечаштво на северу Њујорка
Пре него што сам одрастао довољно за полазак у вртић, моји родитељи су изградили кућу у Стормвилу, малом граду на северу савезне државе Њујорк. Моји родитељи нису желели да одрастам у граду, јер су веровали да је град сувише груб за децу. Такође су желели да се побрину да имам добро образовање. Била је 1975. година, а наша кућа је имала жуту фасаду са белим рубовима.
Тата је сместио мало језерце у наше двориште пуно љиљана, рибе и ракова. Једног дана, тата је кући донео огромну жабу са посла и ставио је у језерце.
За мене је Стормвил било најбоље место на целом свету за одрастање дечака. Ловио сам жабе, пуноглавце, крастаче, корњаче, змије, даждевњаке и безброј других створења не само из језерцета у нашем дворишту, већ и из потока и језера широм суседства. Играо сам се као да сам у предводници војске, управљао сам градилиштем са камионима играчкама и забављао сам се на много других начина у нашој кући у Стормвилу. Дивље малине и купине расле су у нашем дворишту, а имале су тако сладак укус.
Једном је мој отац унајмио човека са булдожером да уклони дрво у нашем дворишту, а човек ми је понудио да ја возим његов булдожер. Био сам превише стидљива, па сам одбио. Волео бих да нисам. Одрастајући, пропустио сам мноштво занимљивих искустава јер сам био стидљив.
Да ли би волео да возиш мој булдожер по свом дворишту?, упитао је човек спуштајући се са булдожера. Носио је белу мајицу са рупама, стари раднички зелени комбинезон и излизане смеђе чизме.
Тата је погледао ка мени док сам се брзо сакрио иза њега, ћутећи. Нисам очекивао да ће ми данас бити понуђено да урадим нешто што је било толико забавно! Замислите да ја - петогодишњак! - возим булдожер, баш као прави грађевинац. Трнци у грудима заиграли су од нелагодне нервозе. Киша је падала раније тог поподнева, а због летње влаге моја знојна кошуља се прилепила за моје груди.
Мама је ставила руке на бокове. Изађи и реци човеку: да, Ричарде!, наговарала ме је она.
Погледао сам моје ципеле а тата је клекнуо гледајући ме. Не стиди се. Можеш да га возиш и видиш како је, рекао је.
Веома сам желео да могу да возим булдожер, али усне су ми биле затворене.
Реци човеку: да, рекла је мама поново, а ја сам се окренуо од тог финог човека.
Стидим се, одговорио сам, погледајући са стране у мамино лице на секунд. Кад би ме само поштедела ове ситуације!
Биће забавно, храбрила ме је. Само пробај.
Ја ћу седети одмах поред тебе, обећао је човек, тако се ништа неће догодити.
Отресао сам главом гледајући доле у моје ципеле, иако сам заиста желео да возим булдожер. Минут касније, отишао сам и нашао уточиште у нашем дворишту. Тамо сам се играо са својом играчком булдожером, гурајући канализацију око мог постројења за пречишћавање отпадних вода. Било ми је много пријатније ван видокруга оног финог човека. Али сам и даље желео и желео да могу да возим његов булдожер. Да бар тај човек није овде онда би мој отац могао возити поред мене.
Моја стидљивост у детињству била је повезана са мојом осетљивошћу. Отприлике петнаест до двадесет посто мушкараца и жена имају осетљиве личности. Према подацима интернет странице ауторке Елејн Ерон која истражује осетљивост (www.hsperson.com), осетљиви људи су често свеснији од других о суптилностима, лако их преплављују ствари попут јаког светла, јаких мириса, грубих тканина или сирене у близини , и обично избегавају насилне филмове и ТВ емисије и узнемирујуће или тешке ситуације . Такође су често стидљиви као деца и адолесценти.
Волео сам што сам осетљив, јер ми је због моје осетљивости било много стало за моју породицу, пријатеље, наше суседство и мој сјајни живот у Стормвилу. Само бих волео да нисам био тако стидљив. Такође сам трпео пуно малтретирања због своје осетљивости - то ме је учинило другачијим од многих других дечака.
Поглавље 4
Млади писац
Сећам се да су ме први пут признали због мог писања када сам био у другом разреду, када сам победио на такмичењу под називом Зашто је мој учитељ моја симпатија. Победници су морали да ручају са својим учитељем у ресторану и да им се слике објаве у локалним новинама. Чак ме је једна радио станица интервјуисала. Схватио сам да вероватно личим на баку Карлсон, јер је она волела да пише поезију.