Био сам у другом разреду госпође Дејли баш пред одлазак на ручак када је то објављено преко разгласа.
Одлучен је победник такмичења Зашто је мој учитељ моја симпатија. Хвала свима који су учествовали. Одабрана су два победника, један из другог разреда а један из трећег, женски спикер је рекао.
Пажљиво сам слушао. Стомак је почео да ме мучи и осетио сам трнце у грудима.
Спикерка је прво рекла име победника из трећег разреда. Нисам препознао име. Затим је рекла: Победник из другог разреда је Ричард Карлсон из разреда госпође Дејли. Честитамо обојици. Победници и њихови учитељи ће ручати у ресторану Мекдоналд. Хвала.
Скакао сам горе доле за својим столом док ми је у грудима пулсирало интензивно разарајуће осећање среће.
Честитам, Ричарде, узвикнула је госпође Дејли, и хвала ти! Упутила ми је сијајући осмех.
Победио сам, рекао сам Тонију, који је седео поред мене. Победио сам.
Фолираш се, рекао је, а затим је разред отишао у мензу.
Сво време током ручка, осећао сам велику радост изнутра. Једног дана, бићу светски познати писац, помислио сам, и био сам поносан.
Поглавље 5
Роско
Годинама касније, моја породица се преселила у Тусон, у Аризони, који се налази у пустињи Сонора. У петом разреду, један дечак из моје школе који је био годину дана млађи од мене опонашао је Роска, лика полицајца из телевизијске серије Војводе из Хазарда, која је била популарна у то време. И ја сам почео да се понашам као Роско.
Глупани!, узбуђено сам рекао мојим другарима Дејву, Рону и Стиву на игралишту поред ограде која је омеђавала школско двориште. Школа је скоро била завршена и било је лето, а напољу је било јако вруће. Са нас је капао зној као са војника у монсуну. Једино олакшање којем смо се могли надати је био повремени поветарац.
Написаћу вам казну. Ухапсићу вас, рекао сам Меган и њеним двема другарицама које су ишле према нама причајући међу собом. Затим сам се претварао да исписујем саобраћајну казну у свој замишљени блок, и предао је њој.
Трчи за Дејзи!, рекао је Рон док су се девојчице смејале. Дејзи је било име једне од ликова из серије, а Меган је била лепа баш као она. Ухвати Дејзи, рекао је Рон, а девојчице су се закикотале према мени.
У реду, Клетусе. У великој сам потери. Ухватите их момци!, рекао сам и почео да трчим око мојих пријатеља. Нисам хтео да и даље сугеришу да трчим за девојчицом! Каква страшна помисао.
Наставио сам да се понашам као Роско кроз цео шести разред, имитирајући јединствене особине тог лика и издавајући мојим другарима из разреда замишљене казне. Понекад, претварао бих се да возим полицијски ауто и правио сам звук сирене. Један дечак је једног дана донео кућни радио пријемник и дозволио ми да га посудим. Ходао сам по школи причајући у микрофон са каблом умотаним око мог каиша. Моји другови из разреда само су се смејали.
Ију, ију, ију, ију, ију! завијао сам као звук сирене полицијских кола. У великој сам потери, глупани! Трепери ми у јетри. Ђу, ђу, ђу, рекао сам у пријемник, баш као Роско.
Дејв је највише пристајао на моје лудорије. Једном се понашао као Бос Хог, градоначелник и Росков шеф.
Ја сам ти шеф!, рекао је Дејв тапшући се по грудима, Ухапси Дејзи, Роско! Смејао се.
Ију, ију, ију! Ја сам Роско П. Колтреин. Пројурио сам аутомобилом поред њега.
Ја сам ти заменик, узвикнуо је Стиви, показујући на своје груди и затим склапајући руке са великим осмехом који ме је засмејао.
У реду, Еносе одговорио сам. Енос је био други заменик. Ђу, ђу, ђу! Ђу, ђу, ђу!
Иако је прошло више од тридесет година, сећам се да сам још тада осећао да је у мом уму било нешто што се није сасвим уклапало. Али нисам мислио да то што се разликујем од свих осталих значи да треба да тражим помоћ.
Поглавље 6
Пубертет
Током пубертета почеле су веома да ми се свиђају девојке. Много сам желео девојку. Већ сам знао да желим велику породицу, као ону у којој сам одрастао, и да желим сачекати брак да бих имао секс. Нажалост, са мном нешто није било у реду. Буквално нисам знао како да имам девојку због продромалне шизофреније. Нисам знао колико ме је фрустрирало као тинејџера. Покушавао сам и покушао да нађем девојку, па чак и тражио од својих пријатеља да ми помогну.
Нисам се много питао да ли сам можда ментално болестан. Нисам имао појма шта су то продромална шизофренија и параноична шизофренија. Можда бих, да је у школи било више свести о шизофренији и другим менталним поремећајима, схватио. Али уместо тога, моја болест се наставила а ја нисам имао појма.
Нисам се много питао да ли сам можда ментално болестан. Нисам имао појма шта су то продромална шизофренија и параноична шизофренија. Можда бих, да је у школи било више свести о шизофренији и другим менталним поремећајима, схватио. Али уместо тога, моја болест се наставила а ја нисам имао појма.
Питао сам Стива да ли би могао да ми помогне да Дороти постане моја девојка у нижој средњој школи. Стиви је излазио са Доротином пријатељицом.
Зашто не јуриш за Дороти, рекао је Стив.
"Добро."
Нисам знао ништа о њој и никада нисам разговарао с њом, али заиста сам желео да имам девојку. Нисам био сигуран да ли треба да излазим са њом, али умирао сам за тим да будем заљубљен.
Он је написао писамце да пита Дороти да ли би хтела да ми буде девојка, а ја сам се потписао. Стиви и ја смо заједно дали писмо Дороти док се дружила са другарицама током ручка у школи.
Рекла је да, таман довољно гласно да је чујемо јер смо Стиви и ја стајали поред. Стиви се развеселео и Стиви и ја смо отишли.
Међутим, пошто нисам знао како да имам девојку, нисам никада причао или чак сео поред ње. Уз то, још сам био стидљив. Веома сам желео да седим поред ње током ручка да бих је боље упознао. Стално сам одгађао да са њом причам. Дороти никада није покушала да прича са мном. Раскинула је са мном преко телефона, нешто касније. То је било најдуже што смо разговарали. Стиви и други другари су ме задиркивали да пољубим Дороти, међутим био сам збуњен и нисам знао да то кажем девојци због тога што сам био тако болестан.
Пољуби Дороти. Пољуби је, Стиви је давао све од себе да ме убеди, Пољуби своју прву љубав.
Хоћу, обећао сам, надајући се да ћу схватити како да је боље упознам ускоро. Али једноставно нисам могао схватити, па сам наставио да одлажем разговор са њом.
Међутим, био сам у првој години средње школе када сам се први пут стварно заљубио. Сенди је била лепа и имала је добре особине. Мотао сам се око Сенди и још неколико наших пријатеља. Пријатељи су ми чак помогли да покушам да излазим са њом. Раније је један мој пријатељ предложио да бисмо Сенди и ја били добар пар. Подигао сам поглед кад је то рекао, а Сенди ме је погледала попреко. Гледајући уназад, мислим да су постојала три могућа разлога за такав израз лица. Први је био да сам јој се свидео, али није хтела да призна. Други је био да јој се нисам свидео и да није желела да има везу са мном. Трећи је био да није била сигурна како се осећа према мени. Уосталом, није знала много о мени. Урадила је оно што би могла урадити било која млада девојка ако је момак показивао интересовање да се забавља са њом.
Наравно, у то време, други разлог је био најочигледнији.
Нисам био у стању да схватим како би особа могла да реагује на такве ситуације, па сам претпоставио да нисам довољно привлачан или довољно добар за Сенди, што ме је повредило, а посебно је повредило моје самопоштовање. У почетку нисам могао да верујем да ме не воли. Срце ми је било сломљено, али на крају сам то преболео. Била је симпатична девојка за дружење. И, зато што сам био болестан, разлози један и три ми никада нису пали на памет.
Претпостављао сам да не знам како да имам девојку јер сам био стидљив и велики штребер. Моји пријатељи су оснажили ове идеје. Покушали су чак и да ми помогну да се уклопим. Стиви ми је предложио да косу разделим на средини, уместо на страну, што сам прихватио. Кит и ја смо у малој робној кући у тржном центру прегледали кул одећу уместо оне штреберске коју сам обично носио.
Један пријатељ је споменуо да бих требао наћи девојку која није била тако лепа. Био сам превише покоран, па на то нисам ништа рекао. Нисам требао да се дружим са неким ко би рекао нешто тако. Могуће је да се нисам довољно заузимао за себе због менталне болести, јер нисам знао да ли треба или не да говорим, или шта да кажем.
На мојој другој години средње школе постизање добрих оцена постало ми је веома важно. У неком тренутку у току те године, почео сам да седим у библиотеци радећи домаће задатке или учећи током ручка. Зарадио сам највише оцене на енглеском и врло добре из алгебре 1, а добро сам се снашао и на осталим часовима. На првој години, нисам добро прошао.
Сад сам размишљао: Ја то могу! Могу да идем на колеџ! Толико сам био задовољан због посвећености учењу. Маштао бих о томе колико бих био посвећен док не бих стигао до пословног курса у вишим одељењима на колеџу, а тада бих почео да тражим девојку. Планирао сам да сачекам до тада, јер сам желео да пронађем друга који ће ми помоћи да очев мали посао са излевањем смоле за репродукцију и производњу калупа прерасте у посао са пуним радним временом.