Доводећи у некакву везу наслаге метала и рушевине града учењаци су се залагали за даља истраживања. То је било везано с многобројним тешкоћама, јер су радови на раскопавању захтевали пребацивање знатних количина земљишта. Једино решење било је пробијање окана, али људи који су радили под земљом више се нису налазили под заштитом поља сила. О томе да се радови наставе упркос свему, одлучило је откриће (на дубини од двадесет и нешто метара, у слоју који је богато обиловао ферооксидима) зарђалих остатака, формираних на веома изузетан начин, који су подсећали на остатке распалих елемената неких миркоскопских механизама изједених корозијом.
Деветнаестог дана након слетања над околином у којој су радиле рударске екипе навукле су се масе облака тако громадних и сурих какве до тада на планети још не беху видели. Око подне се разјарила бура, која је силином електричних пражњења превазилазила буре на Земљи. Небо и стене повезали су се изукрштаним сплетом муња које су стално севале. Набујале воде куљајући кроз вијугаве клисуре почеше да испуњавају ископане ходнике. Људи морадоше да их напусте и заједно с аутоматима да се склоне под главни мехур енергетског поља, у који су ударале километарске муње. Бура се полако пребацила ка западу и црни зид, прошаран муњама, запреми цео видик изнад океана. Враћајући се на брод рударске екипе уз пут открише у песку мноштво сићушних црних металних капљица. Закључише да би то могле да буду толико спомињане мушице. Брижљиво их покупише и пренеше на брод, где побудише велико интересовање учењака али, није било ни говора о томе да би оне представљале остатке инсеката. Одржа се ново саветовање стручњака, које се у неколико махова претварало у ватрене препирке. Најзад се договорише да пошаљу експедицију у северо-источном правцу, ван терена кривудавих клисура и наслага железних спојева, јер су на гусеницама возила са Кондора открили мале количине занимљивих минерала, које нису пронашли на претходно испитиваним теренима.
Одлично снабдевена колона у којој су били енергоботи, бацач са Кондора који је ступао на својим ногама, транспортери и роботи, међу којима је било дванаест арктана; екипа је била снабдевена аутоматским багерима и бушилицама, састављена од двадесет и два члана, снабдевена великим залихама кисеоника, хране и атомског горива, кренула је следећег дана на пут под Регнаровим вођством. Са екипом је одржавана стална радио и телевизијска веза све док облина планете није прекратила ток ултракратких таласа у правој линији. Непобедиви тада посла у орбиту аутоматски телевизијски предајник, који је омогућио преузимање пријема. Колона је била у маршу читав дан. Ноћу се поставила у одбрамбени кружни поредак и разастрла изнад себе енергетски заклон, а следећег дана је наставила марш. Око подне Регнар обавести Рохана да се зауставља у подножју рушевина готово потпуно засутих песком, смештених унутар плитког, невеликог кратера, јер жели да поближе испита и кратер и рушевине. Сат касније радио-пријем поче да се погоршава услед силних статичких сметњи. Везисти тада пређоше на кратке таласе, и пријем постаде бољи. Убрзо потом, кад грмљавина далеке буре која се померала према истоку, то значи тамо где се упутила експедиција, поче да јењава, пријем се нагло прекиде. Пре губитка везе наступило је двадесетак све јачих и јачих фединга; најчудније од свега било је што се истовремено погоршао и телевизијски пријем, који, у ствари, зато што је преношен посредством ванатмосферског сателита, није зависио од стања јоносфере. У један час веза се прекиде потпуно. Нико од техничара, па чак ни физичара, које позваше у помоћ, није могао да схвати ту појаву.
Изгледало је као да се негде у пустињи спустио метални зид, који је одвојио од Непобедивог групу, удаљену од њега 170 километара.
Рохан, који сво то време није напуштао астрогатора, запази његов немир. Њему самоме тај немир се учинио у почетку безразложним. Сматрао је да специјалне екранизаторске особине можда испољава тај градоносни облак, који је јурио управо на ону страну где се налазила експедиција. Физичари ипак, када их упиташе за могућности настанка тако дебелог појаса јонизованог ваздуха, изразише сумњу. Кад бура престаде, а не пође им за руком да успоставе везу, око шест часова, непрестано понављајући сигнале на које није било одговора, Хорпах посла два извиђачка апарата типа летећих тањира.
Један од њих је летео неколико стотина метара изнад пустиње, а други изнад њега на висини од четири километара, служећи првоме као телевизијски предајник. Рохан, астрогатор и Гралев са двадесетак других људи, међу којима су били такође Балмин и Сакс, стајали су пред главним екраном командне кабине, посматрајући непосредно све оно што се налазило у видном пољу пилота прве машине. Ван области кривудавих, дубоким мраком испуњених клисура, отварала се пустиња с њеним бескрајним редовима пешчаних дина, које су сада биле избраздане црним линијама, јер се сунце управо клонило ка западу. У том косом осветљењу, које је видику давало посебно суморан изглед, испод машине која је пловила ниско изретка су промицали омањи кратери, до врха испуњени песком. Неки су били видљиви само захваљујући купи пре много векова угаслог вулкана. Терен се полако дизао и постајао све разноликији. Испод пешчаних таласа израњали су високи стеновити гребени, творећи чудно назубљени ланчани систем. Издвојени стеновити стубови подсећали су на трупове смрсканих бродова или на џиновске фигуре. Падине су биле обележене оштрим линијама жљебова, испуњених изровашеним купама. Најзад се песак сасвим изгубио, уступајући место дивљој области стрмих стена и камењара. Местимично су се вијугали, издалека налик на реке, ровови тектонских пукотина планетарне коре. Пејзаж је постајао сличан ономе на месецу, истовремено је наступило прво погоршање телевизијског пријема у виду треперења и испрекидане синхронизације слике. Са брода послаше наређење да се појача емисиона снага, али то је поправило видљивост само на краће време.
Стене, до тада беличасте боје, почеше прелазити у све тамније. Начичкани гребени, који су измицали из видног поља, имали су мрк прелив, с отровним, металним сјајем; ту и тамо могле су се запазити мрље баршунастог црнила, као да су тамо, на голом камењу, расли густи, али мртви шипрази. Уто се одазва фонија прве машине. Пилот довикну да чује звук аутоматских позиционих отпремника, којима је било снабдевено чеоно возило експедиције. Људи из кормиларске кабине чуше ипак само глас пилота, слаб и некако нејасан, којима је почео да дозива Регнарову групу.
Сунце је стајало већ сасвим ниско. У његовој крвавој светлости указа се испред машине црни зид налик на облак, који је сезао од површине стена до висине од неколико хиљада метара. Све што се налазило иза тог зида било је невидљиво. Да није било спорог, одмереног кретања клупчастих испупчења те местимично мастиљаве, местимично сјајне црне масе, која се пресијавала метално љубичастим преливом скерлетне боје, могло би се помислити да се испред машине налази необична планинска формација. У водоравним зрацима сунца отварале су се у њој пећине пуне несхватљивог, тренутног блеска, у којима као да су се бесно ковитлали ројеви сјајних кристалића црног леда. У први мах гледаоцима се учинило да облак јури у сусрет летећој машини, али то је била варка. То се само летећи тањир приближавао једнаком брзином овој необичној препреци.
ТЛ 4 јавља се бази. Треба ли да се дигнем изнад облака, пријем, разлеже се пригушен пилотов глас. После делића секунде астрогатор одговори:
Први поручује к ТЛ 4, задржи се испред облака!
ТЛ 4 бази, стопирам, одговори одмах пилот и Рохану се учини да је у његовим речима осетио олакшање. Једва је неколико стотина метара делило машину од необичне творевине, која се ширила на једну и другу страну, као да је сезала до хоризонта. Сада је готово цео екран запремала површина гигантског мора, које као да је створено од угља и које је изгледало немогуће, јер је стајало окомито. Кретање машине било је заустављено, али изненада, пре но што ико стиже да се огласи, тешко усталасана маса избаци из себе дуге, праменасте стубове, који замрачише слику. Истовремено се летећи тањир заломи, задрхта и нестаде прошивен нитима све слабијих и слабијих пражњења.
Сунце је стајало већ сасвим ниско. У његовој крвавој светлости указа се испред машине црни зид налик на облак, који је сезао од површине стена до висине од неколико хиљада метара. Све што се налазило иза тог зида било је невидљиво. Да није било спорог, одмереног кретања клупчастих испупчења те местимично мастиљаве, местимично сјајне црне масе, која се пресијавала метално љубичастим преливом скерлетне боје, могло би се помислити да се испред машине налази необична планинска формација. У водоравним зрацима сунца отварале су се у њој пећине пуне несхватљивог, тренутног блеска, у којима као да су се бесно ковитлали ројеви сјајних кристалића црног леда. У први мах гледаоцима се учинило да облак јури у сусрет летећој машини, али то је била варка. То се само летећи тањир приближавао једнаком брзином овој необичној препреци.
ТЛ 4 јавља се бази. Треба ли да се дигнем изнад облака, пријем, разлеже се пригушен пилотов глас. После делића секунде астрогатор одговори:
Први поручује к ТЛ 4, задржи се испред облака!
ТЛ 4 бази, стопирам, одговори одмах пилот и Рохану се учини да је у његовим речима осетио олакшање. Једва је неколико стотина метара делило машину од необичне творевине, која се ширила на једну и другу страну, као да је сезала до хоризонта. Сада је готово цео екран запремала површина гигантског мора, које као да је створено од угља и које је изгледало немогуће, јер је стајало окомито. Кретање машине било је заустављено, али изненада, пре но што ико стиже да се огласи, тешко усталасана маса избаци из себе дуге, праменасте стубове, који замрачише слику. Истовремено се летећи тањир заломи, задрхта и нестаде прошивен нитима све слабијих и слабијих пражњења.
ТЛ 4, ТЛ 4! дозивао је телеграфиста.
Говори ТЛ 8, јави се одједном глас пилота друге машине, која је дотле служила само као предајник прве. ТЛ 8 пита базу, треба ли да предам слику, пријем!
База ТЛ 8, дај слику!
Екран се испуни хаосом бесно усковитланих, црних струја. Била је то иста слика, само виђена с висине од четири километара. Видело се да облак стоји као дуг, монолитни бедем који се дизао дуж високог планинског крака, као да брани приступ к њему. Површина бедема кретала се лењо, као полужитка мазива супстанца у хлађењу, али прву машину, коју је маса малочас прогутала, не могоше да сагледају.
База ТЛ 8, чујеш ли ТЛ 4, пријем.
ТЛ 8 бази, не чујем, прелазим на интерференцијску фреквенцију, пажња, ТЛ 4, овде ТЛ 8; одазови се, ТЛ 4, ТЛ 4! чуо се глас пилота. ТЛ 4 не одговара, прелазим на инфрацрвене таласе, пажња ТЛ 4, овде ТЛ 8, одазови се, ТЛ 4, не одговара, покушаћу да сондирам облак радаром
У затамњеној командној кабини није се чуло ни дисање. Сви беху замрли у ишчекивању. Слика, остављена самој себи, није се мењала, стеновити гребен је штрчао изнад мора црнила попут острва у океану мастила. Високо на небу догоревали су паперјасти, златом засићени облаци, сунчани диск је већ дотицао линију видокруга, за неколико минута завладаће прави мрак.