Видећи да не може од њих много очекивати, Хорпах напусти окупљене, који његов одлазак готово и не запазише, утонули у дискусију. Хорпах се упути у командну кабину да обавести Роханову екипу о хипотези мртве еволуције. Био је већ мрак када је Непобедиви успоставио контакт са суперкоптером који се налазио у кратеру. Путем микрофона се огласио Гарб.
Имам овде само седморицу, рече, од тога два лекара поред оних несрећника. Остали сад спавају, сем телеграфисте који седи уз мене. Да имамо пуну заштиту поља сила. Али Рохан се још није вратио.
Још се није вратио?! А кад је отпутовао?
Око шест по подне. Узео је шест машина и све остале људе договорили смо се да ће се вратити након сунчева заласка. Сунце је зашло пре десет минута.
Имате ли с њим радио-везу?
Изгубио сам је пре један сат.
Гарб! Зашто ме нисте одмах обавестили?
Зато што је Рохан рекао да ће се веза за неко време прекинути, зато што се они спуштају у један од оних дубоких кланаца, знате. Падине тих кланаца су обрасле оном металном гадошћу која ствара такве одразе да практично нема говора о хватању сигнала
Молим вас да ме обавестите одмах чим се Рохан врати Одговараће ми за то на тај начин брзо можемо да изгубимо све људе
Астрогатор је још говорио, када га прекину Гарбов усклик:
Наилазе, астрогаторе! Видим светла, пењу се уз падину, то је Рохан један два не, само једна машина одмах ћу сазнати све
Чекам.
Видећи светла рефлектора која су се љуљала ниско над самом земљом, ударајући сваки час у табориште и поново нестајући у удубинама терена, Гарб дограби ракетни пиштољ који је лежао мало даље и испали увис две ракете. Ефекат је био изврстан сви који су спавали скочише на ноге, а машина описа лук, телеграфиста који је спавао у централи отвори пролаз на заштитном појасу сила, и кроз пролаз, обележен плавим рефлекторима, утутња гусеничар покривен прашином, заставши пред пешчаним наносом на коме је стајао суперкоптер. На свој ужас Гарб у приспелој машини препознаде малу троседу извиђачку амфибију, радио-кола. Заједно с осталима, кроз снопове рефлекторске светлости, журно управљене на ту страну, похитао је у сусрет машини. Пре но што се честито зауставила, из ње је искочио човек у поцепаном комбинезону, с лицем тако умазаним блатом и крвљу, да га не препознаше док се овај не одазва.
Гарб! јаукну, хватајући учењака за рамена, и ноге се подсекоше под њим. Прискочише и остали, прихватише га вичући:
Шта се десило?! Где су остали?
Нема осталих никога прошапта Рохан и клону им на рукама онесвешћен.
Око поноћи лекари успеше да га врате к свести. Лежећи под алуминијумским заклоном бараке, у кисеоничкој комори, испричао је оно што је Гарб пола часа касније телеграфски пренео Непобедивом.
7. РОХАНОВА ГРУПА
Колона коју је Рохан повео састојала се од два велика енергобота, четири теренска гусеничара и мале амфибије. У њој се налазио Рохан са шофером Јаргом и боцманом Тернером. Кретали су се у поретку одређеном правилником процедуре III степена. Као први ваљао се енергобот без људи, за њим је ишла Роханова извиђачка амфибија, даље четири машине у којима су седела по два човека, а колону је затварао други енергобот; оба су штитила целу групу заклоном поља сила.
Рохан се одлучио да крене на овај поход пошто је још из кратера, помоћу електричних паса олфактометријских мерача успео да пронађе трагове четворице несталих људи из Регнарове групе. Било је очевидно да, ако их не нађу, сви изгубљени морају умрети од глади или жеђи, тумарајући по непролазном камењару беспомоћнији од мале деце. Прве километре прешли су уздајући се у податке које су показивали њихови апарати. На улазу у један од широких и на томе месту плитких кланаца, открише, око седам часова, утиснуте у муљу једног усахлог потока трагове ногу. Издвајала су се три трага, одлично сачувана у меком муљу, који се само незнатно сасушио у току дана; био је тамо и четврти траг, не сасвим јасан, јер га је вода била спрала, сливајући се у танкој струји кроз камење. Ти трагови, веома карактеристични, показивали су да су их оставиле тешко обувене ноге људи из Регнарове групе. Очевидно је било да су кренули у дубину кланца. Нешто даље тргови су се губили на камењу, али то, наравно, није поколебало Рохана, јер је видео да падине кланца постају при дну све стрмије. Тим самим је било невероватно да би бегунци, погођени амнезијом, били кадри уз њих да се попну. Рохан је рачунао на то да ће их пронаћи одмах на дну кланца, непровидног због многобројних и оштрих кривина. Након кратког договарања колона крену даље, док не стиже на место где је на обе падине расло чудновато, необично збијено, метално жбуње. Биле су то приземне творевине, четкасте, високе мање-више од једног до једног и по метра. Расле су из пукотина голе стене, пуних мрког муља. Најпре су се појавили појединачно, а затим су прешли у густ честар, који је четкастим, рђастим слојем покривао обе стране кланца готово до самог дна; између њих се цедила, скривена под великим каменим блоковима, танка водена нит.
Ту и тамо измеду жбунова зјапили су отвори пећина. Из једних су истицали танушни млазови воде, а друге су биле суве или привидно усахле. У такве чији су се отвори налазили ниско, Роханови људи покушаше да завире, осветљавајући их рефлекторима. У једној од тих пећина пронађоше знатну количину ситних троугластих кристалића, делимично прекривених водом која је капала са свода. Рохан их је имао у џепу пуну прегршт. Возили су се неких пола километра кроз кланац, спуштајући се све ниже и ниже. Све дотле гусенице машина одлично су савладавале косину, а пошто су на два места поново открили људске стопе утиснуте у сасушеном муљу крај поточића, били су уверени да иду добрим трагом. Иза једнога од заокрета радио-веза коју су дотле одржавали са суперкоптером знатно се погоршала, што је Рохан приписао екранизујућем деловању металног честара. Са обе стране кланца, широког двадесетак метара горе и неких дванаестак метара при дну, дизали су се местимично готово окомити зидови, прекривени жичаном масом жбуња, налик на круто, црно крзно. Тог жбуња је с обе стране кланца било толико да је стварало монолитан честар, који је сезао до самог врха.
Поворка је прошла кроз две доста широке стеновите капије; тај пролаз им је одузео нешто времена, јер су техничари поља морали врло прецизно да сузе његов распон, како не би закачили стене. Стене су биле веома крхке и испуцале од ерозије, те је сваки удар енергетског поља о стеновити стуб могао да покрене читаву лавину камења. Они се, наравно, нису плашили за себе, него за своје нестале другове, које би такав усов ако би се нашли у близини могао да озледи или убије.
Прошао је можда један час од престанка радио-везе, када се на магнетним екранима појавише густе светле линије. Пеленгатори су им се изгледа покварили, јер кад хтедоше да прочитају на њима правац из ког стижу ови импулси, показивали су све стране света одједном. Тек бројчаницима напона и поларизаторима успеше да утврде да су извори колебања магнетног поља честари што покривају стране кланца. Тек тада приметише такође да тај честар другачије изгледа на том делу кланца него на пређеном путу: није имао слој рђе на себи, жбуње које га је сачињавало било је више и некако као црње, јер су њихове жице или гранчице имале на себи чудновата задебљања. Рохан се није одлучио да их изближе загледа, јер није хтео да ризикује и отвори енергетски заклон.
Кренули су нешто брже, док су њихови импулсометри и магнетни мерачи показивали све разнороднију активност. Када би поглед дигли горе, могли су да виде како ваздух трепери над целом површином црнкастог честара, као да је загрејан до високе температуре, а иза друге камене капије запазише како над жбуњем круже мали облачци, налик на дим који се разилази. Дешавало се то ипак тако високо на падини да се није могла одредити њихова природа чак ни помоћу догледа. Додуше Јарг, који је возио Роханова кола, био је обдарен веома бистрим погледом и тврдио је да му ти димни облачци личе на рој ситних инсеката.
Рохан је већ постајао помало узнемирен, јер је пут трајао дуже него што се надао, а још се није назирао крај кривудавог кланца. Могло се, истина, возити брже, јер су нестале гомиле камења на какве су наилазили раније на дну потока, који је на томе месту већ готово престао да постоји, сакривен дубоко под шљунком, и само кад би машине застале, у тишини би могао да се чује шум невидљиве воде.
Иза наредног завијутка појави се капија тешња од претходних. После обављеног мерења техничари закључише да кроз њу не могу проћи са укљученим пољем сила. Као што је познато, такво поље може да поприми произвољне размере, али увек представља варијанту обртног тела, дакле кугле, елипсоида, хиперболоида. Раније им је полазило за руком да се провуку кроз теснац кланца, сужавајући заштитно поље на облик спљоштеног стратосферског балона, који је, наравно, био невидљив.
Сада, пак, не би то могли да постигну никаквим маневром. Рохан се посаветова с физичаром Томаном и двојицом техничара поља, након чега донеше одлуку да ризикују пролаз с тренутним и уз то само делимичним искључивањем енергетског заклона. Као први требало је да прође безљудни енергобот са искљученим емитором поља; међутим, одмах кад прође кроз капију, требало је да га укључи и обезбеди пуну истурену завесу у облику избоченог штита. За време пролаза четири велике машине и Роханове мале извиђачке амфибије кроз уски пролаз, требало је да људи буду лишени заклона само одозго; последњи енергобот, који је затварао колону, требало је да споји свој штит са штитом првога одмах иза камених врата, успостављајући на тај начин потпун заклон.
Рохан је већ постајао помало узнемирен, јер је пут трајао дуже него што се надао, а још се није назирао крај кривудавог кланца. Могло се, истина, возити брже, јер су нестале гомиле камења на какве су наилазили раније на дну потока, који је на томе месту већ готово престао да постоји, сакривен дубоко под шљунком, и само кад би машине застале, у тишини би могао да се чује шум невидљиве воде.
Иза наредног завијутка појави се капија тешња од претходних. После обављеног мерења техничари закључише да кроз њу не могу проћи са укљученим пољем сила. Као што је познато, такво поље може да поприми произвољне размере, али увек представља варијанту обртног тела, дакле кугле, елипсоида, хиперболоида. Раније им је полазило за руком да се провуку кроз теснац кланца, сужавајући заштитно поље на облик спљоштеног стратосферског балона, који је, наравно, био невидљив.
Сада, пак, не би то могли да постигну никаквим маневром. Рохан се посаветова с физичаром Томаном и двојицом техничара поља, након чега донеше одлуку да ризикују пролаз с тренутним и уз то само делимичним искључивањем енергетског заклона. Као први требало је да прође безљудни енергобот са искљученим емитором поља; међутим, одмах кад прође кроз капију, требало је да га укључи и обезбеди пуну истурену завесу у облику избоченог штита. За време пролаза четири велике машине и Роханове мале извиђачке амфибије кроз уски пролаз, требало је да људи буду лишени заклона само одозго; последњи енергобот, који је затварао колону, требало је да споји свој штит са штитом првога одмах иза камених врата, успостављајући на тај начин потпун заклон.