Тако то изгледа, рече полако. Али Кондор се одавде није вратио, Рохане. Овај стисну вилице. Није могао да се препире са старешином. Прелетео је с њим много парсека, али међу њима није дошло до пријатељства. Можда је разлика у годинама била превише велика. Или су заједно савладане опасности биле превише мале. Суров је био тај човек чија је коса била бела готово као његово одело. Близу стотину људи непомично је стајало на својим местима након обављеног тешког рада који је претходио приближењу, триста часова кинетичке енергије, нагомилане у сваком атому Непобедивог, улазак у орбиту, приземљење. Готово сто људи, који месецима нису чули глас ветра и који су научили да мрзе празнину, као што је мрзи само онај који је познаје. Али командант о томе сигурно није мислио. Полако је ишао кроз кабину и спустивши руку на наслон фотеље, дигнут већ на нову висину, промрмља:
Не знам шта је то, Рохане.
И одједном оштро:
Шта још чекате?
Рохан брзо приђе сортирном пулту, укључи унутрашњу инсталацију и гласом, у коме је још подрхтавао пригушени бес, поче да командује:
Сви спратови, пажња! Приземљење завршено. Копнена процедура трећег степена. Спрат осми: припремај енергоботе. Спрат девети: екранизацијске батерије у покрет. Техничари заштите на положаје. Остатак посаде: на означена радна места. Готово.
Чинило му се док је то говорио, гледајући у зелено око појачала, које је трептало сагласно с модулацијом његовога гласа, да види њихова ознојена лица како се коче у изненадном чуђењу и гневу, дигнута према звучницима. Мора да су тек сада схватили, да су почели да псују
Копнена процедура трећег степена у току, господине астрогаторе, рече не гледајући старијег човека. Овај њега погледа и неочекивано, углом усана, осмехну се:
То је само почетак, Рохане. Можда ће још бити дугих шетњи при заласку сунца, ко зна
Извадио је из плитког орманића у зиду уску, издужену књигу отворио је и спустивши је на бели пулт, сав најежен од разних покретача, рече:
Читали сте ово?
Да.
Последњи њихов сигнал, који је регистровао седми хипер-релеј, стигао је до проксималне бове у домету Базе пре годину дана.
Знам напамет његову садржину. Искрцавање на Регис III завршено. Планета пустињска, типа суб-Делта 92. Силазимо на копно другом процедуром у полутарском појасу континента Еване.
Да. Али то није био последњи сигнал.
Знам, господине астрогаторе. Четрдесет часова касније хипер-релеј је регистровао серију импулса, сличних Морзеовим знацима, али без икаквог значења, а затим чудне гласове, поновљене неколико пута. Хертел их је назвао мјаукањем мачака које вуку за реп.
Да рече астрогатор, али се видело да не слуша. Поново је стајао пред екраном. Над самим рубом видног поља, сасвим поред ракете, појавили су се маказасто истурени лукови свознице, по којој су пролазили равномерно, као на паради, један за другим, енергоботи, машине тешке тридесет тона, превучене силиконским противпожарним оклопом. Како се који спуштао доле, њихови поклопци су се полако дизали увис, због чега се њихов сјај повећавао; напуштајући свозницу, заривали су се дубоко у песак, али су ишли поуздано, орући пешчани нанос који је ветар већ био створио око Непобедивог. Разилазили су се зрачно на једну и на другу страну, све док се након десет минута цео периметар брода не нађе окружен ланцем металних корњача. Заставши, сваки је почео одмерено да се укопава у песак, док се не изгубише у њему и само су треперави пламичци, правилно размештени по риђим падинама дина, показивали места на којима су се помаљале куполе Диракових одашиљача. Превучен пенастом материјом челични под командне кабине затресао се од људских корака. Њихова тела је потресао муњевит, изразит дрхтај који се ипак једва могао осетити и који се потом изгубио, и само се још часак задржао стежући вилице, а виђена слика се изгубила из вида. Та појава није трајала ни пола секунде. Вратила се тишина, нарушавана само удаљеним брујањем паљења мотора што је допирало негде из доњих делова брода. Пустиња, црно-риђе гомиле камења, таласи песка који су се лагано померали изоштрили су се на екранима и све је било као раније само се изнад Непобедивог проширила невидљива купола поља сила затварајући приступ броду. На свозници се појавише, корачајући наниже, металне крабе с ветрењачама антена које су се окретале на смену, лево и десно. Инфороботи, далеко већи од одашиљача поља, имали су спљоштен труп и повијене металне штуле, које су се шириле у страну. Тонући у песак и као с неким гађењем вадећи из њега кракове који су дубоко упадали, чланконошци су се разишли и заузели места у прекидима ланца енергобота. Равномерно с развојем операције заштитног појаса, на централном пулту командне кабине искакала су, на загаситој подлози, контролна светлашца, а штитови импулсних сатова испуњавали су се зеленкастим блеском. Као да је десетак крупних мачјих очију гледало сада непомично на ова два човека. Стрелице су свуда стајале на нули, показујући да ништа не покушава да се пробије кроз невидљиву брану поља сила. Само је показатељ диспозиције снаге летео све више, пролазећи преко црвених цртица које су обележавале гигавате.
Ја сада одох доле да нешто поједем. Ви изведите стереотип, Рохане, рече уморно Хорпах, одвајајући се од екрана.
Без посаде?
Ако желите, можете да пошаљете неког или да пођете сами.
С тим речима астрогатор размаче врата и изиђе. Рохан је још за часак видео његов профил на слабој светлости лифта, који је бешумно појурио доле. Погледао је на таблицу сатова поља. Нула. У ствари, требало је почети од фотограметрије, помислио је. Окружавати планету толико дуго док се не добије потпун комплет снимака. Можда би се на тај начин нешто открило. Јер визуелне опсервације из орбите не вреде много; континенти нису море, и сви заједно посматрачи поред догледа нису морнари у кошевима за посматрање. Друга је ствар што би се комплет фотографија добио тек отприлике за месец дана.
Дизалица се вратила. Рохан уђе у њу и спусти се на шести спрат. Велика платформа пред барокомором била је пуна људи који, у ствари, ту више нису имали шта да раде, тим пре што су се четири сигнала који су позивали на ручак, понављали ваљда већ пуна четврт часа. Размакоше се пред Роханом. Џордан и Бланк. Поћи ћете са мном на стереотип.
Пуни скафандри, господине невигаторе?
Не. Само апарате с кисеоником. И једног робота. Најбоље арктанског, да нам не утоне у овај проклети песак. А ви сви шта ту стојите? Изгубили сте апетит?
Радо бисмо изишли, господине навигаторе макар на кратко.
На копно
Диже се жагор.
Тихо, момци. Доћи ће време за излете. За сада имамо трећи степен. Нерадо су се разилазили. Уто се из товарног окна помоли дизалица с роботом, који је за главу био виши од најстаситијих људи. Џордан и Бланк, већ са кисеоничким апаратима, враћали су се на електричним колима видео их је наслонивши се на ограду у ходнику, који се сада, када је ракета стајала укотвљена, претворио у окомит бунар који је зјапио све до машинске преграде. Осећао је над собом и под собом простране спратове од метала, негде сасвим на дну радили су бешумни конвејери, чуло се слабо мљацкање хидрауличних водова, а из окна дубоког четрдесет метара одмерено је струјао дах хладног прочишћеног ваздуха из аклиматизатора машинске хале.
Два човека из екипе за службу у коморама отворише пред њима врата. Рохан махинално провери положај опасача и притисак маске. Џордан и Бланк уђоше за њим; после чега лим тешко зашкрипа под роботовим ногама. Страшан, отегнут писак при усисавању ваздуха у унутрашњост брода. Отвори се спољни поклопац. Свозница машина налазила се четири спрата ниже. Да би се сишло доле, људи су се служили малом дизалицом, која је још пре тога извучена из оклопа. Њена решетка допирала је до врха пешчане дине. Отвор дизалице био је неограђен са свих страна. Ваздух је био само нешто хладнији него у броду. Седоше учетворо, откочени магнети попустише, и они се меко спустише с висине једанаестог спрата, пролазећи дуж појединих секција трупа. Рохан је махинално проверавао њихов изглед. Нема често прилике да надзире брод изван дока, споља. Презапослен, помислио је видећи ожиљке које су оставили за собом метеорити. Местимично су оклопне плоче изгубиле сјај, као да их је нагризла јака киселина. Дизалица заврши свој кратки пут, спустивши се меко на слој нанесеног песка. Искочише и одмах упадоше у песак до колена. Само је робот, намењен за истраживања на снежним површинама, корачао смешним, паткастим, али поузданим ходом на својим карикатурално спљоштеним стопалима. Рохан му рече да стане, а сам с људима пажљиво стаде да разгледа све отворе грла у подножју, оне који су могли да се разгледају споља.
Добро би им дошло мало глачања и продувавања, рече. Тек пошто је изишао испод крме, запазио је колику огромну сенку баца брод на тле. Као широк пут протезала се сенка преко дина, снажно осветљена сунцем које се налазило на западној страни. У правилности пешчаних таласа осећао се неки нарочит мир. Долине тих таласа биле су испуњене плавичастом сенком, а њихови врхови руменели су се на залазећем сунцу, и ово топло, нежно руменило подсећало га је на боје које је некада видео у илустрованој књизи за децу. Било је баш тако невероватно благо. Полако је преносио поглед са дине на дину, проналазећи све нове и нове преливе кајсијасте боје, што даље, све више риђе, прошаране срповима црних сенки, све до оног места где су се, сливени у жуто сивило, оцртавали грозно накострешени блокови нагих вулканских стена. Стајао је тако и гледао, а његови људи су, без журбе, покретима аутоматизованим многогодишњом навиком, вршили утврђена мерења, узимали у мале касете узорке ваздуха и песка, мерили радиоактивност тла покретном сондом, чије је бушиличко тело придржавао арктан. Рохан није на њих уопште обраћао пажњу. Маска му је обухватала само нос и уста, а очи и целу главу је имао слободне, јер је скинуо с главе плитки заштитни шлем. Осећао је ветар на коси, осећао је додире нежних пешчаних зрна на лицу, како му се, уз лако голицање, утискују између пластичног руба и образа. Неспокојни налети ветра лепетали су ногавицама његовог комбинезона, а сунчев диск, сав као натечен, у који се некажњено могло гледати ваљда цео секунд, сада је стајао над самим рубом ракете. Ветар је отегнуто фијукао, поље сила није задржавало кретање гасова, зато Рохан није могао да оцени где се из песка диже невидљиви заштитни зид. Огромно пространство које је обухватао погледом било је мртво, као да никад на њ није ступила људска нога, као да то није била планета која је прогутала брод класе Непобедивог са осамдесет чланова посаде, прогутала огромну крстарицу међузвезданих простора, способну да у делићу секунде ослободи снагу милијарди киловата, да је претвори у енергетска поља која не може да пробије никакво материјално тело, да их концентрише у разорне зраке са звезданом температуром, који могу да претворе у прах планински ланац или да исуше море. А ипак је овде погинуо тај челични организам, изграђен на Земљи, плод многовековног процвата технологије, и нестао је на непознат начин, без трага, без сигнала СОС, као да се расплинуо на овој риђој и сивој пустињи.