Стална, заглушљива грмљавина, која ни за часак није престајала, долазећи из звучника, испунила је кабину; истовремено пламенови високи три километра, просецали су телесину нападачког облака, и полако почињали да је заопшијавају, творећи од њега неку врсту ватреног вира; ваздух се у читавим плохама тресао и повијао од жеге, чији је центар почео равномерно да се помера.
Киклоп је из неразјашњивих разлога кренуо унатраг и, не прекидајући ни за тренутак борбу, полако се извукао до излаза из кланца. Може бити да је његов електрични мозак рачунао на могућност да атомске експлозије подсеку стеновите падине кланца, које би се свалиле на машину и, мада би она победнички изишла и из таквог притиска, да би то ипак могло да јој отежа слободу маневрисања. Углавном, видели су како је Киклоп борећи се, настојао да се пробије на шири простор и више се у ускипелим вртлозима није разазнавало шта је ватра Киклопових бацача, шта дим пожара, шта су остаци облака, а шта смеса смрвљених стеновитих врхова.
Изгледало је да су размере катаклизме стигле већ до кулминације. У наредном тренутку десило се ипак нешто невероватно. Слика се разгорела, ужарила до страховитог белог усијања, које је вређало очи, покрила се оспом од милијарди експлозија и у новом налету антиматерије би уништено цело приземље око Киклопа ваздух, остаци, пара, гасови и дим све то, претворено у најтврђе зрачење, расцепивши на двоје кланац, затворило је облак на простору од километра у загрљај инихилације и полетело у ваздух, као да је избачено од распада самог средишта планете.
Непобедиви, који је био 70 километара далеко од епицентра тог ужасног удара, заљуљао се, сеизмички таласи пређоше преко пустиње, транспортери и енергоботи експедиције, што су стајали под свозницом, померише се, а неколико минута касније, долете од стране планина громовит, оштар ветар, осмуди наглом врелином лица људи који потражише заклон за машинама и, дигавши читав зид од усковитлане пешчане прашине, одлете даље, у велику пустињу.
Некакав одломак мора да је погодио у телевизијску сонду, иако се у то време налазила тринаест километара од центра катаклизме. Веза се није прекинула, али се знатно погоршала примана слика, густо испресецана због сметњи. Прође један минут и, када се дим мало разишао на једну и другу страну, Рохан, напрежући поглед, угледа наредну етапу борбе.
Није се завршила, као што је био спреман да мисли малочас. Да су нападачи били живи створови, масакр који их је снашао ваљда би присилио следеће одреде на повратак, или бар да се зауставе пред улазом у ужарени пакао, али мртво се борило с мртвим, и атомска ватра се није угасила, него је само променила облик и правац главног удара и тада Рохан први пут схвати, или, тачније речено, предочи себи без речи, како су морали изгледати они некадашњи судари што су се водили на Регису III у давним епохама, када су једни роботи уништавали и разарали друге, каквим се облицима селекције служила мртва еволуција и шта су означавале Лаудине речи да су победили псеудоинсекти, као најбоље прилагођени. Истовремено му пролете кроз главу да се нешто слично морало овде догађати некада давно, да је мртво, неуништиво, у кристалићима, сунчаном енергијом учвршћено памћење билионског облака морало поседовати знање о сличним сударима, да су се баш са сличним самотницима појединцима, тешко оклопљеним дивовима, с атомским мамутима из рода робота морали пре много стотина векова борити ови мртви окрњци, који на изглед нису били ништа у односу према пламену свеуништивих пражњења, који олако спаљују читаве блокове стена. Оно што им је омогућило да преживе и што је проузроковало да оклопи тих наказа буду распорени налик на зарђале метлице и развучени по огромној пустињи, са скелетима некада прецизних електронских механизама, данас засутим песком мора да је нека невероватна храброст за коју нема имена, ако се може употребити таква реч када су у питању кристалићи титанског облака. Али зар постоји друга реч за то? И нехотице Рохан није могао да се не диви даљем деловању облака и поред ужасне слике дотадашње хекатомбе
Јер облак је настављао напад. Сада су изнад његове површине, на целом простору који се видео с висине, штрчали једва мало издвојени, највиши врхови. Све остало, цела област кланаца нестала је под бујицом црних таласа, који су концентрично јурили са свих страна видокруга, да би се сручили у дубину ватреног точира, чији је центар представљао Киклоп, сада потпуно невидљив под штитом устрептале ватре. Тај напор, праћен на изглед бесмислено огромним губицима, није ипак био сасвим бесмислен.
Рохан и сви људи који су сада стајали сасвим беспомоћно пред призором који им је показивао екран у кабини, били су свесни тога. Енергетске залихе Киклопа биле су практично неисцрпне али што је дуже трајала непрекидна ватра анихилације, и поред снажних осигурања, и поред антирадијацијских одбојних огледала, мала честица звезданих температура ипак је прелазила и на бацаче, враћала се својим изворима и унутар машине је морало постајати све врелије. Зато је напад био настављан с таквим бесом, зато је био усмераван са свих страна одједном. Што је ближе оклопних навлака наступао наредни судар антиматерије са градом кристалића који су срљали у пропаст, тим се јаче загревала сва апаратура у Киклопу. Ниједан човек одавно више не би издржао унутар Киклопа, његов керамички оклоп можда је сијао већ вишњевом бојом од усијања али људи су видели само, под куполом дима, плаву печурку живе ватре, која је полако, корак по корак, силазила ка излазу из кланца, тако да се место првог напада облака видело на три километра даље на север, показујући своју језиву површину, испечену и покривену наслагом шљаке и лаве, са остацима слепљених честара што су сад висили са смрвљених стена и са читавим громадама насталим од стопљених металних кристалића, погођених термичким ударом.
Хорпах рече да се искључе звучници који су дотад испуњавали командну кабину заглушујућом грмљавином и упита Јазона шта ће се десити када температура унутар Киклопа прекорачи границу издржљивости електромозга.
Учењак се није ни за тренутак колебао.
Бацач ће бити искључен.
А поље сила?
Поље неће.
Ватрена битка пренела се већ на равницу, пред улаз у кланац. Мастиљасти океан је кључао, димио се, ковитлао се и у пакленим скоковима сурвавао се у ватрени точир.
То ће ваљда већ одмах рече Кронотос у тишини занемеле, грозоморно усковитлане слике на екранима. Прође још један минут. Одједном блесак ватреног точира нагло ослаби. Облак га прекри.
Шездесет километара од нас, одговори техничар на Хорпахово питање. Астрогатор нареди узбуну. Сви људи позвани су на своја места. Непобедиви је увукао свозницу, особни лифт и затворио све затвараче. На екрану се појавио нови блесак. Ватрени точир се вратио. Овога пута облак га није нападао; само су његови остаци, захваћени ватром, разастрли свој сјај, а цела његова главнина почела се повлачити у правцу области кланаца, увлачећи се у њихов сплет пун сенки, а пред очима гледалаца указа се Киклоп, на изглед цео. Ваљао се стално унатраг, врло полако, сипајући и даље непрекидну ватру по околини камењу, песку, динама.
Зашто не искључи бацач?! повика неко. Као да је чула те речи, машина угаси пламен избациваних пражњења, окрену се и с повећаном брзином појури низ пустињу. Летећа сонда пратила ју је с висине; у једном тренутку угледаше нешто попут ватрене нити, која је летела невероватном брзином право у њихова лица и пре но што схватише да је то бацач Киклопа испалио у сонду, а да је оно што виде прамен ваздушних честица, анихилираних на путу хица нехотице се тргоше, стресавши се као да су се уплашили да ће се пражњење отргнути с екрана и да ће експлодирати унутар кабине. Одмах потом слика се изгуби и платно се испуни празном светлошћу.
Смрскао сонду! викну техничар за командним пултом. Господине астрогаторе!
Хорпах нареди да се избаци друга сонда; Киклоп је био већ тако близу Непобедивог, да га угледаше одмах, тек што се сонда дигла у висину. Нови кончаст блесак, те и ова би уништена. Пре но што слика нестаде, стигоше да у видном пољу сонде угледају свој брод; Киклоп је био удаљен од њега једва неких десет километара.
Полудео, шта ли, повика узбуђеним гласом други техничар при апаратури. Те речи као да нешто отворише у Рохановој глави. Погледа команданта и схвати да овај мисли исто што и он. Имао је утисак као да му удове, главу, цело тело пуни оловом тешки, муљевити сан. Али наређења су издата: командант је наредио да се испали најпре четврта, затим и пета сонда. Киклоп их је уништио једну за другом, као изврстан стрелац који се забавља обарањем глинених голубова.
Смрскао сонду! викну техничар за командним пултом. Господине астрогаторе!
Хорпах нареди да се избаци друга сонда; Киклоп је био већ тако близу Непобедивог, да га угледаше одмах, тек што се сонда дигла у висину. Нови кончаст блесак, те и ова би уништена. Пре но што слика нестаде, стигоше да у видном пољу сонде угледају свој брод; Киклоп је био удаљен од њега једва неких десет километара.
Полудео, шта ли, повика узбуђеним гласом други техничар при апаратури. Те речи као да нешто отворише у Рохановој глави. Погледа команданта и схвати да овај мисли исто што и он. Имао је утисак као да му удове, главу, цело тело пуни оловом тешки, муљевити сан. Али наређења су издата: командант је наредио да се испали најпре четврта, затим и пета сонда. Киклоп их је уништио једну за другом, као изврстан стрелац који се забавља обарањем глинених голубова.
Потребна ми је целокупна снага, рече Хорпах, не окрећући главу од екрана.
Главни инжењер, као пијаниста који бира акорд, удари обема шакама у дирке распоређивача.
Стартна сила за шест минута, рече.
Потребна ми је целокупна снага, понови Хорпах, непромењеним тоном, а у командној кабини завлада таква тишина, да се чуло зујање релеја иза емајлираних преграда, као да се тамо будио рој пчела.
Облога реактора је превише хладна, поче ГИ, а тада Хорпах окрену према њему лице и по трећи пут и даље не дижући глас, рече:
Дајте ми ц е л о к у п н у снагу.
Инжењер без речи пружи руку ка главном прекидачу. У дубини брода разлеже се кратки сигнал алармних сирена и као удаљен добош одазваше му се кораци људи који су трчали на борбене положаје. Хорпах се поново загледа у екран. Нико ништа није говорио, али сада су сви схватили да се догодило немогуће: астрогатор се спремао на борбу са сопственим Киклопом.
Казаљке су се, севајући, постројавале као војници у врсти. Индикатор диспозиционе снаге показивао је у квадратићима петоцифрене, затим шестоцифрене бројеве. Негде се искрио некакав проводник осећао се запах озона. У задњем делу кабине техничари су се уговореним знаковима, помоћу прстију, споразумевали који контролни систем да укључе.
Наредна сонда, пре но што би оборена, показа дугуљасто Киклопово чело; див се сада ваљао преко камених литица. Екран поново опусте, ударајући у очи сребрнастом белином. Сваки час требало је да се појави на непосредној слици; старешина радариста већ је чекао поред апарата, који је избацивао спољну, прамчану телекамеру изнад врха брода, те се на тај начин видно поље могло знатно повећати. Техничар за везу избаци наредну сонду. Киклоп као да није ишао право према Непобедивом, који је стајао наглухо затворен у пуној борбеној готовости, под шититом енергетског поља. С његовог прамца су у равномерним временским размацима излетале телесонде. Рохан је знао да Непобедиви може да издржи удар антиматерије, али ударну енергију је требало прогутати науштрб енергетских резерви. Чинило му се да је у таквој ситуацији најразумније уклонити се, то значи стартовати на стационарну орбиту. Очекивао је у сваком тренутку да падне таква команда, али Хорпах је ћутао, као да је рачунао на то да ће се на несхватљив начин пробудити електронски мозак машине. И одиста, пратећи испод тешких капака кретање тога црног колоса, који се бешумно ваљао преко дина, астрогатор је упитао: