Дозивате га?
Да. Нема контакта.
Дајте му велико стоп.
Техничари су се кретали поред пултова. Два, три, четири пута скупили су се праменови светлости под њиховим рукама.
Не одговара, астрогаторе.
Зашто он не стартује? не могаде да схвати Рохан. Неће да призна пораз? Хорпахе! Каква бесмислица! Померио се Сад сад ће издати наређење.
Али астрогатор се само повуче корак унатраг.
Кронотосе!
Кибернетичар приђе.
Изволите.
Шта су му могли учинити?
Рохану одмах паде у очи тај облик: Хорпах је рекао они, као да је одиста имао посла с разумним противником.
Аутономне цеви су на криотронима, рече Кронотос, а осећало се да ће оно што ће казати бити само нагађање. Температура је порасла, изгубиле су натпроводност
Ви то знате, докторе, или само нагађате? упита астрогатор.
Био је то чудан разговор, јер су сви гледали пред себе у екран на коме је Киклоп, који се сада видео већ без посредства сонде, јурио равномерно, а ипак не сасвим поуздано, јер је повремено скретао с правца, као да још није одлучио куда се, у ствари, упутио. Неколико пута узастопце гађао је сада већ непотребну телесонду, док је није погодио. Видели су је како пада попут блештавог флера.
Једино што могу да замислим јесте резонанца, рече, након краћег колебања, кибернетичар. Ако се њихово поље покрило са самобудном тенденцијом мозга
А поље сила?
Поље сила не екранизује магнетно поље.
Штета, примети сухо астрогатор.
Напетост је полако попуштала, јер је постало јасно да Киклоп не иде према матичном броду. Раздаљина између њих, минут раније најмања, поче да се повећава. Отргавши се контроли људи машина је изишла у пространство северне пустиње.
Главни инжењер ме заступа овде, рече Хорпах, а вас, господо, молим да изволите са мном доле.
9. ДУГА НОЋ
Рохана је пробудила хладноћа. Полуприсебан, грчио се под ћебетом, заривајући лице у постељу. Покушавао је да заклони лице рукама, али га је захватала све већа хладноћа. Знао је да мора да се пробуди, али још је одлагао тај тренутак ни сам не знајући зашто. Одједном је сео на лежај, у потпуном мраку. Ледена струја удари му право у лице. Скочи пипајући и тихо псујући поче да тражи аклиматизатор. Било је страшно загушљиво када је легао на спавање, да је дугме окренуо на максимално хлађење.
Ваздух мале кабине полако се загревао, али он, у полуседећем положају под ћебетом, није више могао да заспи. Погледао је на светлећи бројчаник ручног сата било је три часа побродском времену. Опет само три часа спавања, помисли љутито. Још му је било хладно. Саветовање је трајало дуго, разишли су се око поноћи. Толико причања у ветар, помислио је. Сада, у овом мраку, дао би не знам шта само да се поново нађе у Бази, и да ништа не зна о овој проклетој Регис III, о њеном мртвом и мртвачки промућурном кошмару. Већина стратега саветовала је да се изиђе на орбиту, само су главни инжењер и главни физичар од почетка стали на Хорпахово становиште да треба остати онолико дуго колико буде могуће. Изглед да се пронађу четири нестала човека из Регнарове групе износила је можда један наспрам сто хиљада, можда још и мање. Ако нису погинули раније, онда их је само знатна удаљеност од места борбе могла спасти од атомског пакла. Рохан би много дао када би могао да дозна да ли астрогатор није хтео да стартује једино због њих или су у томе можда играли улогу и други неки обзири. Другачије је све изгледало овде, а другачије би изгледало изложено сувопарним речима извештаја, на мирној светлости Базе, где би требало казати да је изгубљена половина борбених машина, да је изгубљено главно оружје Киклоп, снабдевен бацачем антиматерије, који је од сада имао да представља допунску опасност за сваки брод који се спусти на планету, да је изгубио шесторицу људи, а да је половина осталих хоспитализована, што значи да су неспособни за лет можда за више година, а можда и заувек. А пошто су изгубљени људи и машине и најбоља опрема, побегло се јер шта би друго био сад повратак, ако не најобичније бекство испред микроскопских кристалића, творевина мале пустињске планете, мртвих остатака лиранске цивилизације, која је давно престигла земаљску цивилизацију! А да ли је Хорпах био човек који би имао такве обзире? Може бити да ни сам није начисто због чега не стартује? Можда је рачунао на нешто? Али на шта?
Свакако биолози су смислили начин да се мртви инсекти победе њиховим сопственим оружјем. Самим тим што је та врста еволуирала, расуђивали су, могла би да се узме у руке даља њена еволуција. Треба најпре унети у знатан број ухваћених примерака мутацију, наследне промене одређеног типа које ће током размножавања бити пренете у наредна покољења и учинити нешкодљивом целу ту кристалну расу. Морала би то да буде промена сасвим нарочита, од које би имали непосредне користи и која би истовремено проузроковала да та нова врста, тај огранак, стекне некакву Ахилову пету, слабу тачку у коју би се ударило. Али баш је то било типично учењачко нагваждање: нису имали појма каква би то требало да буде мутација, каква промена, како је спровести, како ухватити велику количину тих проклетих кристалића, не упуштајући се у наредну битку у којој би, у ствари, могли да доживе пораз још гори од јучерашњег. А када би све то и успели, колико би дуго требало чекати на ефекте те даље еволуције? Свакако не дан и не недељу дана. Према томе, требало би да се врте око Региса као на вртешци годину, две, можда и пуних десет година?! Све то заједно није имало никаквог смисла. Рохан је осећао да је претерао с аклиматизатором: сада је поново било претопло. Устао је, збацио ћебе, умио се, брзо се обукао и изишао.
Лифта није било. Позвао га је и док је чекао у полумраку, осветљеном скакутавим светлашцима индикатора, осећајући у глави огроман терет од непроспаваних ноћи и дана пуних напетости, кроз шум крви у слепоочницама ослушкивао је ноћну тишину на броду. Понекад би забрујало нешто у невидљивим проводницима, с нижих спратова преносило се пригушено мумлање трансмисија које су јалово радиле, јер су стално били у пуној спремности за старт. Сув дах металног укуса ударао је из окомитих бунара с једне и друге стране платформе на којој се налазио. Врата се помакоше, он уђе у лифт. На осмом спрату изиђе. Ту је ходник скретао, водећи дуж главног оклопа, обасјан линијом плавих лампица. Ишао је тако не знајући ни сам куда, махинално је дизао ноге на потребним местима, прекорачујући високе прагове херметичких преграда, док није опазио сенке људи из послуге главног реактора. Смештај је био мрачан, сијало је само неколико десетина сатова на таблицама. Људи су седели испод њих, на расклопљеним фотељама.
Нису живи, рече неко. Рохан не препознаде ко говори. Хоћеш ли да се кладиш? У радијусу од пет миља било је хиљаду рендгена. Нема их више. Можеш да будеш миран.
Па зашто онда овде седимо? прогунђа други човек. Не по гласу, него по месту које је заузимао у гравиметричкој контроли Рохан разабра да је то боцман Бланк.
Зато што стари неће да се врати.
А ти би се вратио?
Шта друго може да се учини?
Било је ту топло и у ваздуху се ширио онај нарочити запах, вештачки мирис четинара, којим су аклиматизатори покушавали да пригуше задах што га производе гомиле пластичног материјала и лима из оклопног омотача, који се загревају за време рада. Као резултат добијала се из тога смеса која није била налик ни на шта друго сем на мирис осмог спрата. Рохан застаде, невидљив за оне што су седели, наслонивши се леђима на пенасту пресвлаку преграде. Не зато што је желео да се крије: просто није желео да се меша у тај разговор.
Он би сад могао да приђе проговори неко после краћег ћутања. Лице овога што је говорио појави се за тренутак, када се нагнуо напред; једна половина лица била му је румена, друга жута, од блеска контролних светала, којима зид реактора као да је гледао на згрчене људе. Као и сви остали, Рохан је одмах схватио о коме је реч.
Имамо поље и радар, прогунђа мрзовољно боцман.
Много ћеш имати од поља када ти се примакне на билиерг удара.
Радар га неће пустити.
Мени то причаш? Ваљда га ја знам, као свој нож.
И шта с тим?
То што он има антирадар. Систем за ометање
Али он је растројен. Електрични лудак
Леп лудак. Био си у командној кабини?
Нисам. Овде сам био.
Но. А ја сам био. Штета што га ниси видео како је обарао наше сонде.
И шта то онда значи? Да су га они престројили? Да је већ под њиховом контролом?
Сви говоре они, помисли Рохан. Као да су одиста у питању жива, разумна бића
А протон га знао. Кажу да се само растројила веза.
Па зашто би на нас ударио?
Опет завлада тишина.
Не зна се где је он сада? упита онај што није био у командној кабини.
Не. Последњи извештај био је у једанаест. Краљик ми је рекао. Видели су га како тумара по пустињи.
Далеко?
А шта, имаш вуну? Неких деведесет километара одавде. За њега је то непун час. Или и мање.
Можда је већ доста тог претакања из шупљег у празно? Ијутито се умеша боцман Бланк, показујући свој оштри профил испред подлоге на којој су шарено жмигала светлашца.
Сви ућуташе. Рохан се полако окрете и удаљи се исто онако тихо као што је и дошао. Уз пут прође поред две лабораторије; у великој су светла била угашена, у малој су још била упаљена. Видео је светло како пада на ходник кроз илуминаторе под таваницом. Погледао је унутра. За округлим столом су седели сами кибернетичари и физичари Јазон, Кронотос, Сарнер, Ливин, Саурахан и још неко, који је, окренут леђима према осталима, у сенци искошене преграде, програмирао велики електронски мозак
постоје два ескалациона решења, једно анихилирајуће, једно с уништењем, а остали су помирљиви, говорио је Саурахан. Рохан не ступи у просторију. Опет је застао и ослушнуо шта се говори.
Ескалационо прво заснива се на стављању у покрет лавинског процеса. Потребан је бацач материје који ће ући у кланац и тамо остати.
Један је тамо већ био рече неко.
постоје два ескалациона решења, једно анихилирајуће, једно с уништењем, а остали су помирљиви, говорио је Саурахан. Рохан не ступи у просторију. Опет је застао и ослушнуо шта се говори.
Ескалационо прво заснива се на стављању у покрет лавинског процеса. Потребан је бацач материје који ће ући у кланац и тамо остати.
Један је тамо већ био рече неко.
Ако не буде имао електрични мозак, може да делује чак и када температура прекорачи милион степени. Потребан је бацач плазме; плазма се не боји звездане стене. Облак ће се понашати као и пре трудиће се да га угуши, да уђе у резонанцу с крмним водовима, али неће бити никаквих водова, ничега сем нуклеарне реакције. Што више материје уђе у реакцију тим ће она постати силовитија. На тај начин може да се привуче на једно место и анихилира цела некросфера планете
Некросфера помисли Рохан аха, јер ти кристалићи су мртви: што су ти учењаци! Увек измисле неки леп, нов назив