Изразито су већи него на претходним снимцима. Уосталом, додаде, то нема већег значаја. Овако или онако
Није довршио, а сви су схватили шта је хтео да каже: да ће прецизност фотографија бити одмах испитана, јер ће испитати тај део планете. Још извесно време су сви удубљено посматрали слику на екрану. Рохан није могао да разлучи да ли она показује град или његове рушевине. О томе да је правилна геометријска творевина одавно напуштена сведочиле су танушне, таласасте сенке пешчаних дина које су са свих страна запљускивале компликоване облике, а неки од њих су готово тонули у поплави пустињског песка. Сем тога, геометријску констелацију тих рушевина делила је на два једнака дела црна, изломљена линија, која се проширивала идући у дубину копна сеизмичка пукотина која је надвоје расцепила неке од великих зграда. Једна, сасвим очевидно оборена, створила је неку врсту моста, који је својим крајем стизао до супротног краја пукотине.
Молим светлост, разлеже се астрогаторов глас. Кад светлост сину, он погледа на бројчаник зидног сата.
За два сата стартујемо.
Разлегоше се збуњени гласови; најенергичније су се бунили људи главног биолога, који су током пробних бушења стигли са својим бушилицама на двеста метара у дубину тла. Хорпах даде руком знак да никакве дискусије неће бити.
Све машине се враћају на палубу. Добијени материјал обезбедити. Преглед фотографија и остале анализе имају да иду својим током. Где је Рохан? Ах, ту сте? Добро. Чули сте шта сам рекао? За два сата сви људи имају да буду на стартним положајима.
Операција укрцавања истоварених машина ишла је ужурбано, али систематски. Рохан је био глух за Балминова преклињања; овај је преклињао да му се допусти макар још петнаест минута бушења.
Чули сте шта је командант наредио? понављао је лево и десно, пожурујући монтажере који су на великим дизалицама стизали до ископаних ровова. Апаратуре за бушење, провизорне решеткасте скеле, цистерне са горивом улазиле су редом у товарне отворе; када је већ само раскопано земљиште сведочило о обављеним радовима, Рохан и Вестергард, заменик главног инжењера, обиђоше још, за сваки случај, места напуштених радова. Затим људи нестадоше у унутрашњости брода. Тек тада се помери песак на удаљеном периметру, позвани радио-путем враћали су се постројени енергоботи, сакривши се у унутрашњост брода, који је увлачио унутра, под оклопне плоче, свозницу и окомити цилиндар дизалице за људе, једно време је стајао непомично, а затим једнолично завијање ветра заглуши метални звиждук кондензованог ваздуха који је дувао кроз отворе. Усковитлана прашина диже се око крме, проби се кроз њу зелени блесак, мешајући се с црвеном сунчаном светлошћу, и у галопади непрестаних громова који су потресали пустињу и у умноженом еху враћали се одбијени од камених блокова, брод се полако диже у ваздух да би, остављајући за собом спаљени круг на стени, застакљене дине и остатке сагоретина, нестао, увећавајући брзину, на љубичастом небу. Дуго после тога, када се и последњи траг његовог пута обележеног беличастом линијом паре, расплинуо у атмосфери, и кад пешчани нанос поче да покрива огољену стену и да испуњава опустеле ископане ровове, од западне стране стиже црн облак. Пловећи ниско, раширио се, окружио место слетања и непомично застао. Стајао је тако неко време. А када се сунце поприлично нагнуло према западу, на пустињу поче из облака да пада црна киша.
2. СРЕД РУШЕВИНА
Непобедиви се спустио на брижљиво одабраном месту, неких шест километара северно од спољне границе такозваног града. С прамца се чак доста добро видео. Утисак да су то конструкције подигнуте на вештачки начин био је чак и већи него приликом гледања снимака које је послао сателитски фотоопсерватор. Угласте, претежно при дну шире него при врху, неједнаке висине, протезале су се на површини од неколико километара, поцрнеле, местимично с металним одсјајем, али чак ни најјачи доглед није омогућавао да се разазнају појединости; чинило се да је већина тих зграда избушена попут решета.
Овог пута метално брујање цеви које су се хладиле још не беше престало, а брод је из своје унутрашњости већ истурио свозницу и скелу дизалице, окружио се кругом енергобота, али на томе није остао. На једном месту наспрам града (када се стајало на земљи није се могао видети од ниских брежуљака), концентрисала се унутар енергетске завесе група од пет теренских возила, којој се прикључио више од два пута већи од њих, сличан апокалиптичном гундељу с плавичастим оклопима, покретни бацач антиматерије.
Командант оперативне групе био је Рохан. Стајао је усправно у првом од теренских возила, у његовој отвореној кули, чекајући када ће се, на заповест с палубе Непобедивог, отворити пролаз кроз поље сила. Два инфоробота на два најближа брежуљка испалила су низ неугасивих зелених флерова, обележавајући пут, и мала колона, формирана у два реда, с Рохановим колима на челу, крете напред.
Машине су свирале басовима мотора, фонтане песка дизале су се испод дивовских точкова балонастих гума, а напред, неких двеста метара испред чеоног џипа, гурао је, дижући се изнад површине терена, извиђачки робот, сличан спљоштеном тањиру, с тицалима која су брзо треперила, а ваздушна струја коју је избацивао под себе, рушила је вршке дина, те је изгледало као да је у пролазу преко њих подстицао у њима невидљиву ватру. Прашина коју је поворка дизала дуго се није слегала у доста мирном ваздуху, и после проласка поворке стварала је иза ње црвенкаст траг у виду издуженог усковитланог облака. Сенке које су пратиле машине постајале су све издуженије; ближило се вече. Поворка је заобишла готово сасвим засут кратер који јој се испречио на путу и после двадесет минута стигла је до ивице рушевина. Ту се поредак колоне нарушио. Три возила без људи пошла су напред и запалила оштроплава светла у знак да су створила локално поље сила. Две машине с људима ваљале су се унутар покретне завесе. Педесет метара иза њих кретао се на својим дводелним, повијеним ногама гигантски бацач антиматерије. У један мах, пошто су прешли преко засутог сплета неке врсте искиданих металних ужади или жица, морадоше се зауставити, јер је једна нога бацача упала кроз песак у невидљиву пукотину. Два арктана скочише с командантовог возила и ослободише заробљеног дива. Тада колона крену даље.
Оно што су назвали градом у стварности није било ни најмање налик на земаљска насеља. Утонули у ко зна колико дубоке пешчане наносе, стајали су тамни масиви најежених и некако четкастих површина, не личећи ни на шта познато људским очима. Њихови облици, које је било немогуће назвати било којим именом, стизали су до висине од неколико спратова. Нису имали прозора, врата, па чак ни зидова, једни су изгледали као наборане и у безброј праваца изукрштане, веома густо сплетене мреже, са задебљањима на местима спајања, други су подсећали на компликоване просторне арабеске, створене од изукрштаног пчелињег саћа или решета с троугластим или петоугластим отворима. У сваком већем елементу и у свакој видљивој површини могла је да се установи нека врста регуларности, не тако једнородне као у кристалу, али која се несумњиво понављала у одређеном ритму, иако на многим местима нарушеном траговима уништења. Неке конструкције створене као од поткресаних, брушених, густо сраслих грана (али те гране нису имале произвољан ток, својствен дрвећу или жбуњу: или су представљале део лука, или две, у супротним правцима савијене спирале), штрчале су из песка усправно, и наилазиле ипак на повијене, налик на крак покретног моста. Ветрови који најчешће дувају са севера, нагомилали су на свим водоравним површинама и на свим блажим превојима лаки песак, тако да су издалека многе од ових рушевина подсећале на чврсту пирамиду, зарубљену при врху. Изблиза би ипак њена привидно глатка површина показала шта је: систем жбунастих, шиљатих шипки, летава, тако местимично сплетених, да су у свом сплету задржавале чак и песак. Рохану се учинило да су то некакви кубни и пирамидални остаци стена, прораслих изумрлим и сасушеним растињем. Али и тај се утисак расипао на удаљености од неколико корака: тада је, наиме, регуларност несвојствена живим облицима, откривала своју присутност испод хаоса уништења. Рушевине нису биле праве, сливене, јер се могло ући међу њих кроз пукотине металног густиша, нису биле ни празне, јер их је тај честар скроз испуњавао. Одсвуда је одисало мртвило напуштености. Рохан помисли на бацач, али бесмислено је било чак и употребити силу, пошто није било унутрашњости у које би се могло продрети. Ветар је између високих бастиона гонио облаке оштре прашине. Правилне мозаике отвора који су се црнели испуњавао је песак, и тај се песак стално осипао и цурио, стварајући у њиховом подножју купице налик на минијатурне усове. Непрестано, сипко шуштање пратило их је на целом путу. Антене у облику ветрењача, цеви покретних гајгера, ултразвучни микрофони и апарати за мерење зрачења ћутали су. Чуло се само шкрипање песка под точковима, испрекидано завијање мотора када су мењали брзину и поредак, приликом скретања, колона је час нестајала у дебелом, свежијем хладу, који су бацали колоси крај којих се пролазило, а час је опет прелазила преко врелог песка, обасјаног скерлетно-црвеним сунцем.
Најзад стигоше пред тектонску пукотину. Била је то провалија широка стотинак метара, на изглед без дна, а сигурно неизмерно дубока, јер је нису испунили читави водопади песка, стално наношеног одозго налетима ветра. Зауставише се, и Рохан посла на другу страну летећег робота-извиђача. Посматрао је на екрану оно што је робот видео својим телевизијским објективима, али слика је била иста какву су већ знали. Извиђач после једног часа би позван натраг, а када се прикључио групи, Рохан се договори с Балмином и физичаром Гралевом, који су седели у његовим колима, да подробније разгледају неколико рушевина.
Најпре покушаше да установе ултразвучним сондама колико је дебео слој песка који је покривао улице мртвог града. Било је то доста тешко. Резултати сондирања нису се слагали, вероватно због тога што је основна стена подлегла унутрашњој декристализацији за време потреса који је проузроковао њено велико пуцање. Изгледа да је пешчани покривач, који је испуњавао ово огромно, коритасто удубљење терена, био дебео седам до дванаест метара. Упутише се на исток, према океану и, преваливши једанаест километара кривудавог пута, између мрких рушевина, које су постајале све ниже и које су све реде штрчале из песка, док их сасвим не нестаде, стигоше до голих стена. Ту се зауставише над усеком, тако високим да је грмљавина таласа што су се разбијали о његово подножје, до њих једва допирала. Појас голе стене, очишћене од песка, неприродно глатке обележавао је линију усека, дижући се према северу у низ планинских врхова, који су у оштрим скоковима летели у океанско огледало.
Иза себе су оставили град који се одавде видео у облику црне линије правилних контура што се губила у риђастој магли. Рохан се споји с Непобедивим, саопшти астрогатору шта су овде видели обавештења, у ствари, равна нули и цела колона, задржавајући и даље све прописе опрезности, крену натраг међу рушевине.
У путу им се догоди мањи инцидент. Крајњи леви енергобот, вероватно због грешке у курсу, прекомерно је проширио домет поља сила, тако да је оно додирнуло ивицу нагнуте према њима ивичасте решеткасте грађевине. Спојен с показатељима пријема снаге поља, бацач антиматерије који је био намештен за аутоматски удар у случају напада, схвати овај скок повећања снаге као јасну ознаку да неко покушава да пробије поље сила и упути ударац у недужну рушевину. Читава горња секција повијене грађевине, висине земаљског облакодера, изгуби своју мркоцрну боју, ужари се и заслепљујуће блесну, да би се у следећем тренутку распала у пљуску узаврелог метала. Ниједан делић не паде на путнике, јер ужарени остаци склизнуше низ површину невидљиве куполе коју је стварала завеса поља сила. Пре но што стигоше до земље, испарише од термичког удара. Наступи ипак, изазван анихилацијом, скок зрачења, гајгери укључише аутоматски аларм и Рохан, псујући и претећи да ће кости поломити ономе ко је тако програмирао апаратуру, изгуби доста времена док не опозва аларм, а затим док не одговори Непобедивом, који је опазио блесак и одмах питао шта се десило.