Океан је био нешто мање слан него земаљски океани; анализе ипак не донесоше никакве важније резултате. После два часа знали су мање-више колико и на почетку. Послаше зато далеко на отворено море две дириговане телевизијске сонде, а са централног пункта су на екранима пратили њихов пут. Али тек пошто се удаљише изван видика, сигнали послаше прву суштинску вест. У океану су живели некакви организми, по облику налик на рибе коштаних скелета. На појаву сонде распршавале би се ипак огромном брзином, тражећи спас у дубини. Дубиномери утврдише да дубина океана на томе месту првог сусрета са живим бићима износи сто и педесет метара.
Броза се упео да мора да ухвати макар једну такву рибу. Почеше дакле да лове, сонде су гониле сенке које су узмицале кроз зеленкасти мрак, сипала су се електрична пражњења, али ове тобожње рибе испољавале су невероватну окретност у маневрисању. Тек након једног од многобројних пражењења успели су да погоде једну. Сонду, која ју је ухватила у своја клешта, одмах упутише на обалу, а Кехлин и Фицпатрик су у међувремену маневрисали другом сондом, скупљајући узорке усталасалих влакана, што су се дизала из дубине и личила им на неку овдашњу врсту алги или водених трава. Послаше их најзад на само дно, на дубину од четврт километра. Јака струја при дну озбиљно је отежавала управљање сондом, која је стално била бацана ка великим скупинама подводних стена. На крају су ипак успели да неколико тих стена оборе и, као што је Кехлин правилно претпостављао, испод тог покривача налазила се читава колонија гипких малих створова, налик на четкицу.
Океан је био нешто мање слан него земаљски океани; анализе ипак не донесоше никакве важније резултате. После два часа знали су мање-више колико и на почетку. Послаше зато далеко на отворено море две дириговане телевизијске сонде, а са централног пункта су на екранима пратили њихов пут. Али тек пошто се удаљише изван видика, сигнали послаше прву суштинску вест. У океану су живели некакви организми, по облику налик на рибе коштаних скелета. На појаву сонде распршавале би се ипак огромном брзином, тражећи спас у дубини. Дубиномери утврдише да дубина океана на томе месту првог сусрета са живим бићима износи сто и педесет метара.
Броза се упео да мора да ухвати макар једну такву рибу. Почеше дакле да лове, сонде су гониле сенке које су узмицале кроз зеленкасти мрак, сипала су се електрична пражњења, али ове тобожње рибе испољавале су невероватну окретност у маневрисању. Тек након једног од многобројних пражењења успели су да погоде једну. Сонду, која ју је ухватила у своја клешта, одмах упутише на обалу, а Кехлин и Фицпатрик су у међувремену маневрисали другом сондом, скупљајући узорке усталасалих влакана, што су се дизала из дубине и личила им на неку овдашњу врсту алги или водених трава. Послаше их најзад на само дно, на дубину од четврт километра. Јака струја при дну озбиљно је отежавала управљање сондом, која је стално била бацана ка великим скупинама подводних стена. На крају су ипак успели да неколико тих стена оборе и, као што је Кехлин правилно претпостављао, испод тог покривача налазила се читава колонија гипких малих створова, налик на четкицу.
Када се обе сонде вратише под оркиље поља и када се биолози прихватише посла, у бараци која је у међувремену постављена тако да су истраживачи најзад могли да збаце мрске маске, Рохан, Јарг и остала петорица људи узеше прву топлу храну тога дана.
Време до вечери протекло им је у прикупљању узорака минерала, у испитивању радиоактивности на дну мора, у мерењима инсолације и стотинама сличних, мучних послова, које је ипак ваљало обавити савесно, па чак и педантно, ако је требало да добију честите резултате. До вечери је све што је било могуће и обављено, те је Рохан мирне савести могао да приђе микрофону, када га је Хорпах позвао с Непобедивог. Океан је био пун живих облика, који су ипак, сви до једног, избегавали приобални појас. Организам сециране рибе није показао ништа посебно. Еволуција је, према приближним проценама, трајала на планети више стотина милиона година. Откривена је знатна количина зелених водених трава, што се дало објаснити присуством кисеоника у атмосфери. Подела живих организама на биљни и животињски свет била је типична; типичне су биле и коштане структуре кичмењака. Једини орган, обликован у уловљене рибе, који је биолозима био непознат, било је нарочито чуло, осетљиво чак и на најмање промене магнетног поља. Хорпах је наредио да се цела екипа што пре врати и већ на завршетку разговора је рекао да има новости: изгледа да су успели да одреде место приземљења несталог Кондора.
И тако, мада су биолози протестовали, тврдећи да би им чак и неколико недеља даљих испитивања било мало, барака је дигнута, мотори су покренути и поворка је кренула према северо-западу. Рохан није могао друговима да саопшти никакве појединости о Кондору, јер их ни сам није знао. Хтео је што пре да се нађе на броду, јер је претпостављао да ће му командант доделити следећи задатак, који ће можда бити богатији открићима. Наравно, сада је пре свега требало испитати место где се, изгледа, спустио Кондор. Зато је Рохан гонио машине свом снагом, и враћали су се уз још пакленију шкрипу и трештање гусеница које су мрвиле камен. Кад паде ноћ, запалили су велике рефлекторе; био је то призор необичан, па чак и грозоморан јер су сваки час снопови и светлости издвајали у мраку нескладне, наоко покретне обрисе дивова, а онда би се показало да су то само стене-сведоци, остаци остатака планинског ланца, распаднутог на ветру. Неколико пута морали су да се зауставе пред дубоким пукотинама што су зјапиле на базалтном тлу. Најзад ипак, увелико после поноћи, угледаше са свих страна осветљену, као на паради, громаду Непобедивог, који је издалека блештао попут металне куле. У целом периметру поља сила на све стране су се протезали низови машина; истоваране су залихе, гориво, људи су у групама стајали под свозницом, у заслепљујућој светлости Јупитера. Већ издалека до повратника стигоше гласови овог мрављег кретања. Изнад покретних светлосних стубова уздизао се ћутљиви труп крстарице, по коме су клизили пламени језици. Запалише се плаве светиљке, означавајући где ће бити отворен пут кроз заклон сила, и возила, покривена дебелим слојем ситне прашине, ступише једно за другим у кружни простор. Рохан не стиже још ни да скочи на земљу, а већ викну једнога од оних што беху најближе, препознавши и њему Бланка, и упита за Кондора.
Али Боцман ништа није знао о тобожњем открићу. Рохан од њега није чуо много. Пре но што су изгорели у густим слојевима атмосфере, четири сателита су доставила једанаест хиљада снимака примљених радио-путем, који су одмах током примања преношени на специјално препариране плоче у картографској кабини. Да не би губио време, Рохан је позвао Ерета, картографског техничара, к себи и, док се туширао, испитивао га је о свему што се догађало на броду. Ерет је био један од оних што су на добијеном фотографском материјалу тражили Кондора. То зрнце челика у океану песка тражило је тридесетак људи истовремено, сем планетолога мобилисани су у ту сврху картографи, радарски оператори и сви палубни пилоти. Равно дан и ноћ на смену су прегледали фото-материјал онако како је стизао, уписујући координате сваког сумњивијег пункта планете. Али показало се да је вест коју је командант саопштио Рохану била погрешна. Оно што им се учинило да је брод, била је једна изузетно висока стубна стена, која је бацала сенку зачуђујуће сличну правилној сенци ракете. Према томе и даље је била неизвесна судбина Кондора. Рохан хтеде да се јави команданту, али овај већ беше отишао на починак. Рохан тада пође у своју кабину. Мада је био уморан, није могао да заспи. А када је ујутро устао, астрогатор му је по Балмину, старешини палеонтолога, предао поруку да сав прикупљени материјал пошаље у главну лабораторију. У десет ујутро Рохан је осетио такву глад још није био доручковао да се спустио на други спрат у малу трпезарију радарских оператора и ту га, док је с ногу испијао каву, нађе Ерет.
Шта је, пронашли сте!? викну кад угледа узбуђено картографово лице.
Не. Али смо пронашли нешто веће. Пођите одмах зове вас астрогатор.
Рохану се чинило да се застакљени цилиндар дизалице креће крајње споро. У замраченој кабини владала је тишна, чуо се само шум електричних предајника, а из апаратуре пријемника излазиле су стално нове, од влаге сјајне фотографије, на које нико више није обраћао пажњу. Два техничара извукоше из отвора у зиду неку врсту епидијаскопа и угасише остала светла баш у тренутку кад је Рохан отворио врата. У групи је опазио белу астрогаторову главу. У следећем трену блесну сребрном светлошћу екран, спуштен с таванице. У тишини, нарушаваној само усредсређеним дисањем, Рохан приђе, колико је могао, великој обасјаној површини. Снимак није био најбољи, уз то само црно-бели, у окружењу омањих, нескладно разбацаних кратера истицала се гола висораван, с једне стране прекинута линијом тако правом, као да је на томе месту стене пресекао неки огроман нож; била је то обалска линија, јер је остатак фотографије испуњавало непомућено црнило океана. У извесној раздаљини од тога усека ширио се мозаик не много изразитих облика, на два места заклоњен праменовима облака и њихових сенки. Али и тако није подлегало сумњи да та изузетна, у појединостима помућена формација није геолошка творевина.
Град помисли узбуђено Рохан, али не рече то гласно. Сви су и даље ћутали. Техничар при епидијаскопу узалуд је покушавао да изоштри слику.
Је ли било сметњи у пријему? наруши тишину глас астрогатора.
Није, одговори из мрака Балмин. Пријем је био чист, и то је један од последњих снимака трећег сателита. Осам минута пошто га је послао, престао је да одговара на сигнале. Снимак је вероватно начињен кроз објективе већ оштећене повећаном температуром.
Астензија камере над епицентром није била већа од 70 километара, добаци други глас, који је, како се Рохану учинило, био глас једнога од најспособнијих планетолога, Малтеа. Право да кажем, оценио бих је на педесет пет до шездесет километара Погледајте, молим вас Његова силуета делимично заклони екран. Ставио је на слику прозиран шаблон од пластике са урезаним кружићима и редом га је стављао на двадесетак кратера у другој половини снимка.
Изразито су већи него на претходним снимцима. Уосталом, додаде, то нема већег значаја. Овако или онако
Није довршио, а сви су схватили шта је хтео да каже: да ће прецизност фотографија бити одмах испитана, јер ће испитати тај део планете. Још извесно време су сви удубљено посматрали слику на екрану. Рохан није могао да разлучи да ли она показује град или његове рушевине. О томе да је правилна геометријска творевина одавно напуштена сведочиле су танушне, таласасте сенке пешчаних дина које су са свих страна запљускивале компликоване облике, а неки од њих су готово тонули у поплави пустињског песка. Сем тога, геометријску констелацију тих рушевина делила је на два једнака дела црна, изломљена линија, која се проширивала идући у дубину копна сеизмичка пукотина која је надвоје расцепила неке од великих зграда. Једна, сасвим очевидно оборена, створила је неку врсту моста, који је својим крајем стизао до супротног краја пукотине.
Астензија камере над епицентром није била већа од 70 километара, добаци други глас, који је, како се Рохану учинило, био глас једнога од најспособнијих планетолога, Малтеа. Право да кажем, оценио бих је на педесет пет до шездесет километара Погледајте, молим вас Његова силуета делимично заклони екран. Ставио је на слику прозиран шаблон од пластике са урезаним кружићима и редом га је стављао на двадесетак кратера у другој половини снимка.