Можда су већ изумрли? Уосталом, не тражите од мене превише. Просто сам рекао оно што ми је пало на памет.
Завлада тишина. На крмном пулту упали се сигнал за узбуну. Рохан скочи, принесе слушалице ушима.
Овде Рохан Молим? Ви сте? Да! Разумем Добро, одмах се враћамо! Обрати се окупљенима бледог лица.
Друга група је пронашла Кондора триста километара одавде
3. КОНДОР
Издалека је ракета изгледала као крива кула. Тај утисак се повећавао због облика пешчаних наслага око ње: западни наноси били су знатно виши од наноса са источне стране, због правца сталних ветрова. Неколико трактора у близини било је засуто готово потпуно, чак и непокретни бацач енергије налазио се под пешчаним наносима до половине трупа. Али само подножје је показивало на излазе млажњача, јер се налазило унутар удубљења које није било затрпано. Захваљујући томе било је довољно разгрнути танак слој песка па да се дође до предмета расутих око свознице.
Људи Непобедивог зауставише се на ивици наноса. Возила којима су стигли већ су опколила у великом кругу цео терен и праменови сила избачени из емитора спојили су се у заштитно поље. Транспортере и инфороботе оставили су неколико десетина метара од места на коме је пешчани круг опкољавао темељ Кондора и с врха дине гледали су доле.
Свозницу брода делио је од тла размак од пет метара, као да ју је нешто изненада зауставило у покрету, за време спуштања. Скеле особне дизалице стајале су ипак чврсто, а празна кабина с отвореним улазом изгледала је као да позива да се уђе. Поред ње је вирило из песка неколико боца с кисеоником. Њихови алуминијумски зидови блештали су као да су боце напуштене тек пре неколико мунута. Нешто даље штрчао је из песка плави делић неког предмета, за који се показало да је цистерна од пласитчне масе. Уосталом, хаотично разбацаних предмета било је мноштво око подножја брода: кутије од конзерви, пуне и празне, теодолити, фотографски апарати, стативе и мањерке неке целе, неке с траговима оштећења.
Као да их је неко у гомилама избацивао из ракете! помисли Рохан, забацивши главу на ону страну где се у виду црног отвора показивао особни улаз: његов поклопац није био добро затворен. Мали де Врисов летећи извиђач сасвим је случајно наишао на мртви брод. Де Врис није покушао да се пробије унутра, него је одмах обавестио базу. Тек је Роханова група добила задатака да испита тајну двојника Непобедивог. Техничари су већ трчали, право од својих машина, носећи сандуке с алатом.
Приметивши нешто округло, покривено танким слојем песка, Рохан га гурну вршком ципеле, мислећи да је то какав мали глобус и још увек не увиђајући шта је, диже ту бледожуту куглу са земље. Готово викну: сви се окренуше према њему. Држао је људску лобању.
Затим пронађоше остале кости и више остатака, као и један цео костур, обучен у комбинезон. Међу отпалом доњом вилицом и зубима горње, још је стајао усник апарата с кисеоником, а показатељ притиска се зауставио на 46 атмосфера. Клечећи, Јарг одврну затварач боце и гас покуља уз отегнуто шиштање. У савршено сухом пустињском ваздуху чак ни траг рђе није оштетио ниједан од челичних делова редуктора и завртњи су се окретали сасвим лако.
Механизам свознице могао је да се покрене с решеткасте платформе, али мрежа је очевидно била без струје, јер притискање дугмади остаде без резултата. Пењање уз конструкцију лифта, високу четрдесет метара, представљало је озбиљну тешкоћу и Рохан се колебао да ли да можда пошаље горе неколико људи на летећем тањиру, али у међувремену двојица техничара, повезавши се конопцем, почеше да се пењу уз унутрашњи стуб носач. Остали су ћутке посматрали њихово пењање.
Кондор, брод потпуно исте класе као и Непобедиви, само је неколико година раније напустио бродоградилиште и њихов спољни изглед било је немогуће разликовати. Људи су ћутали. Иако се, у ствари, никада о томе није говорило, вероватно би више волели да су угледали само остатке брода који би се распао у каквом несрећном случају ма и услед експлозије реактора. Ово што је стајало ту, укопано у пустињски песак, мртво нагнуто на једну страну, као да се тле улегло под теретом стубова на којима је стајало, тако окружено хаосом предмета и људских костију, а истовремено тако на изглед недирнуто, ошамутило их је све. Пењачи стигоше до поклопца улаза за људе, без напора га покренуше и изгубише се из вида оних што су их гледали. Није их било толико дуго да се Рохан већ узнемирио, али неочекивано лифт задрхта, диже се метар увис, а затим се спусти натраг на песак. Истовремено се у отвору показа силуета једнога од техничара; давао им је руком знаке да могу да се попну лифтом.
Рохан, Балмин, биолог Хагеруп и један од техничара, Краљик, уђоше у лифт и повезоше се горе. По старој навици Рохан је гледао на снажну облину трупа брода, дуж којег су летели увис, и први, али не и последњи пут тога дана се запањи. Титанскомолибденске плоче оклопа биле су густо нагрижене или искљуцане неким ужасно тврдим предметом; трагови нису били превише дубоки, али су били тако густи, да је цео спољни оклоп брода био као осут. Рохан трже за руку Балмина, али он је такође већ био запазио ту необичну појаву. Обојица су покушавали да се боље загледају у те неравнине на оклопу. Све су биле ситне, као ижљебљене вршком длета, али Рохан је знао да нема таквог длета које би оштетило цементирану површину. Ово је могла да буде само последица каквог хемијског нагризања. Није ипак много дознао, јер лифт стиже до краја свога кратког пута и требало је ући у барокомору.
Унутрашњост брода била је осветљена: техничари су покренули генератор за случај нужде који је радио на компримирани ваздух. Песак, необично мек и ситан, покривао је у доста дебелом слоју само близину високог прага. Ветар га је ту надувао кроз пукотину одшкринутог поклопца. У ходницима га уопште није било. Просторије трећег спрата ређале су се пред придошлицама сасвим чисте, уредне, јасно осветљене, овде-онде лежао је какав напуштени предмет кисеоничка маска, тањир од синтетике, књига, део комбинезона али тако је било у ствари само на трећем спрату. Ниже, у картографским и звезданим кабинама, у трпезаријама и кабинама посаде, у радарским просторијама, у главном одељењу за дистрибуцију погона, у палубним ходницима и ходницима између спратова владао је необјашњив хаос.
Још ужаснија слика показала им се у командној кабини. Није било ваљда ниједног преосталог екрана или стакла на сатовима. При том, како су стакла свих апарата била од масе која није стварала окрњке, неки зачуђујући снажни удари претворили су их у сребрнаст прашак, који је покривао пултове, фотеље, па чак и водове и контакте. У суседној библиотеци као каша просута из вреће, лежали су микрофилмови, делимично развијени и сплетени у велика, склиска клупка, поцепане књиге, сломљени шестари, логаритамски рачунари, спектралне и аналитичке траке, заједно са четири велика Камеронова звездана каталога на којима је неко посебно искаљивао свој бес, помамно, али и с невероватним стрпљењем кидајући редом по неколико њихових чврстих, дебелих пластичних листова. У клупској просторији и у суседној сали за пројекције пролази су били забарикадирани гомилама изгужване одеће и комађем коже, стргнуте са фотеља. Речју, изгледало је као да је, према речима босмана Тернера, ракету напало крдо бесних павијана. Просто изгубивши способност говора, људи су, видећи ово пустошење, прелазили с једне палубе на другу. У малој навигационој кутији поред зида лежало је мртво тело, обучено у платнене панталоне и кошуљу покривену мрљама. Било је сада покривено платном, које је преко њега пренабацио неко ко је први ушао у просторију. У ствари, била је то мумија с кожом поцрнелом и прилепљеном уз кости.
Рохан је напустио Кондора као један од последњих. Вртело му се у глави; осећао је како га гони на повраћање и свом снагом воље уздржавао је да га не савладају понављани налети мучнине. Чинило му се као да је преживео невероватан кошмарни сан. Лица људи који су га окружавали убеђивала су га ипак да је било истина све оно што је видео. Послаше кратке радиограме Непобедивом. Део посаде остаде поред напуштеног Кондора да на броду успоставе какав-такав ред. Пре тога Рохан ипак нареди да се тачно фотографишу све просторије брода и да се тачно среде описи стања у којима су просторије затечене.
Враћао се с Балминим и Гарбом, једним од билога; транспортером је управљао Јарг. Његово широко, увек осмехнуто лице, као да се смањило и поцрнело. Машина тешка неколико тона, трзана потресима, којих обично није било кад машином управља искусни возач, кривудала је између дина, разбацујући на бокове читаве водоскоке песка. Испред њих је ишао енергобот без посаде, обезбеђујући им заштитну завесу. Све време су ћутали; свако је мислио своје. Рохан се готово плашио сусрета с астрогатором, јер није знао шта, у ствари, да му каже. Једно од најужаснијих открића, лудо, јер је било крајње бесмислено, сачувао је за себе. У купатилу осмог спрата нашао је комаде сапуна који су носили јасне трагове људских зуба; међутим, на броду није могла владати глад; магацини су били пуни намирница које су остале готово недирнуте; чак се и млеко у хладњацима савршено очувало. На половини пута примили су радио-сигнале с једног малог самоходног возила које им је јурило у сусрет, остављајући за собом зид прашине. Успорише, те се и ова машина заустави. У њој су била два човека, већ постарији техничар Магдов и неурофизиолог Сакс. Рохан искључи поље сила и тако да су могли да разговарају. Непосредно после његовог одласка открили су у хибернатору Кондора замрзнуто људско тело. Човек је, можда, могао да буде оживљен; зато је Сакс довозио с Непобедивог сву потребну апаратуру. Рохан одлучи да се врати са Саксом, образложивши одлуку тиме што учењаково возило није имало заштиту сила. У ствари, радовао се што ће моћи да одложи разговор с Хорпахом. Окренуше у месту и, рушећи пред собом песак, појурише натраг.
Око Кондора је поново завладала ужурбаност. Стално су из песка вађени најразличитији предмети. Посебно, под плахтама, лежала су поређана тела, било их је већ преко двадесет. Свозница је радила, чак је и реактор, намењен за рад када се не лети, давао струју. Издалека су их приметили по прашини коју су дизала њихова возила и отворили им пролаз кроз поље сила. На месту је већ био лекар, мали доктор Нигрен, али није хтео без пратње чак ни да прегледа пажљивије човека нађеног у хибернатору. Користећи се својом привилегијом јер је ту замењивао самог команданта Рохан се с лекарима упути на палубу; у међувремену су поразбијане ствари, због којих се у време првог његовог боравка није могло ни прићи вратима хибернатора, све биле уклоњене. Казаљке су стајале на седамнаест степени испод нуле. Оба лекара се, видећи то, спразумеше погледима, али Рохан је о хибернацији знао толико да би разумео да је температура за пуну повратну смрт превише висока, а опет за хипотермички сан превише ниска. Није изгледало да је човек у хибернатору био посебно припремљен да преживи у одговарајућим условима, него пре да је тамо доспео случајно, на начин исто онако несхватљив и бесмислен, као што је и све остало изгледало на Кондору. И заиста, кад већ навукоше на себе термостатичке скафандре, и када, окренувши снажне точкове затварача, отворише тешка врата угледаше на поду испружено тело човека, обученог само у рубље; лежао је на лицу. Рохан поможе лекарима да га пренесу на мали пресвучени сто под трима лампама које нису бацале сенке. То, у ствари, није био операциони сто, него лежај за мање интервенције, какве је понекад требало обавити у хибернатору. Рохан се плашио лица тога човека, јер је добар део људи с Кондора познавао. Али овај му је био непознат. Да није ледене хладноће и тврдоће његових делова тела, могло би се помислити да пронађени спава. Очни капци беху му затворени, у сувој и херметички затвореној просторији, кожа чак није изгубила природну боју, само што је била бледа. Али ткиво под њом било је пуно микроскпских ледених кристала. Не говорећи ништа, двојица лекара се опет споразумеше очима. Потом почеше припрему својих оруђа. Рохан је сео на један од празних лежајева. Два дуга реда лежаја стајала су уредно пресвучена; у хибернатору је владао савршен, нормалан ред. Неколико пута звекнули су инструменти, лекари су се нешто шапатом споразумели, и најзад Сакс рече, одлазећи од стола: