Ништа се не може учинити.
Мртав је, више извлачећи из његових речи једини могућ закључак, него питајући даље, добаци Рохан. Нигрен међутим приђе таблици аклиматизатора. Одмах затим поче да надире топли ваздух. Рохан устаде да изиђе, кад виде да се Сакс враћа к столу. Дигао је с пода омању црну торбу, отворио је, и извадио онај апарат о којем је Рохан више пута слушао, али који никад раније пред њим није био употребљен. Необично мирним покретима Сакс је педантно размотавао клупка водова који су се завршавали пљоснатим електродама. Прислонивши један њихов део уз лобању умрлога, причврстио их је еластичном траком. Чучнувши, извадио је из торбе три пара слушалица. Ставио је себи слушалице на уши и, стално сагнут, покренуо је дугмад апарата који се налазио у футроли. Његово лице затворених очију добило је израз потпуне усредсређености. Онда је одједном скупио обрве, сагнуо се још ниже, придржао руком дугме, и нагло скинуо слушалицу.
Колега Нигрене, рекао је некако чудним гласом. Мали доктор узе од њега слушалице.
Шта? готово без даха, уздрхталим уснама, прошапта Рохан. Апарат су звали ослушкивач гробова6, бар у летачком жаргону. Мртвацу; кога је смрт узела недавно, или кад није дошло до распада тела, као у овом случају због ниске температуре, могао је да се стави на главу овај апарат и да се ослушне мозак, што значи, оно што је представљало последњи садржај његове свести.
Апарат је уносио електричне импулсе под лобању; они су ишли путем најмањег отпора то јест оним нервним влакнима који су творили функционалну целину у предагоналном периоду. Резултати никад нису били поуздани, али се причало да је неколико пута на тај начин постигнут успех и да су примљена обавештења била необично важна. У приликама као што је управо ова, када је толико много зависило од дизања макар и најмањег руба тајне која је сакривала трагедију Кондора, примена ослушкивача гробова била је неопходна. Рохан се досетио да неуролог уопште није ни рачунао на оживљавање умрлог човека и да је, у ствари, дошао само да би чуо шта ће му пренети његов мозак. Стајао је непомично, осећајући како су му уста чудно суха и како му срце тешко лупа, када му Сакс додаде други пар слушалица. Да није било толико простоте и природности у томе гесту, не би се усудио да их стави. Али учинио је то под спокојним погледом Саксових црних очију; лекар је клечао на једном колену поред апарата, покрећући полако ручицу појачивача.
Колега Нигрене, рекао је некако чудним гласом. Мали доктор узе од њега слушалице.
Шта? готово без даха, уздрхталим уснама, прошапта Рохан. Апарат су звали ослушкивач гробова6, бар у летачком жаргону. Мртвацу; кога је смрт узела недавно, или кад није дошло до распада тела, као у овом случају због ниске температуре, могао је да се стави на главу овај апарат и да се ослушне мозак, што значи, оно што је представљало последњи садржај његове свести.
Апарат је уносио електричне импулсе под лобању; они су ишли путем најмањег отпора то јест оним нервним влакнима који су творили функционалну целину у предагоналном периоду. Резултати никад нису били поуздани, али се причало да је неколико пута на тај начин постигнут успех и да су примљена обавештења била необично важна. У приликама као што је управо ова, када је толико много зависило од дизања макар и најмањег руба тајне која је сакривала трагедију Кондора, примена ослушкивача гробова била је неопходна. Рохан се досетио да неуролог уопште није ни рачунао на оживљавање умрлог човека и да је, у ствари, дошао само да би чуо шта ће му пренети његов мозак. Стајао је непомично, осећајући како су му уста чудно суха и како му срце тешко лупа, када му Сакс додаде други пар слушалица. Да није било толико простоте и природности у томе гесту, не би се усудио да их стави. Али учинио је то под спокојним погледом Саксових црних очију; лекар је клечао на једном колену поред апарата, покрећући полако ручицу појачивача.
У почетку Рохан није чуо ништа, сем шума струје, и осетио је то, у ствари, као олакшање, пошто није желео ништа да чује. Више би волео, чак ни сам није знао зашто, када би мозак овог непознатог човека био нем као камен. Сакс устаде и поправи му слушалице на ушима. Тада Рохан кроз светлост која је обливала бели зид кабине, угледа слику сиву, као засуту пепелом, замагљену и убачену на неодређеној раздаљини. И нехотице је склопио очи и оно што је малочас угледао, постаде готово сасвим јасно. Био је то као некакав пролаз унутар брода, са цевима које су ишле дуж таванице; целу ширину пролаза преградила су људска тела. На изглед су се кретала, али то је дрхтала и таласала се читава слика. Људи су били полуголи, остаци одеће висили су на њима у крпама, а њихова, натприродно бела кожа била је посута неком врстом тамних пега, или неком врстом оспе. Можда је и та појава била само случајан споредан ефекат, јер се од истих таквих црних тачкица просто ројило по поду и зидовима. Цела та слика, као нејасна фотографија, начињена кроз дебео слој текуће воде, колебала се, протезала, грчила и таласала. Обузет грозом, Рохан нагло отвори очи; слика посиве и готово се изгуби, и само још сенком као да му је заклањала јаку светлост стварности која га је окруживала. Али Сакс понов помери дугме апарата и Рохан чу као унутра у глави слаб шапат: ала ама лала ала ма мама
И ништа више. Струја појачала нагло мјаукну, захуча и испуни слушалице поновљеним певањем, налик на отегнуто штуцање, неку врсту дивљег смеха, подругљивог и ужасног. Али то је била већ само струја, хетеродин је напросто већ почео да генерише само превише јаке дрхтаје
Сакс је савијао жице, паковао их и гурао у торбу, а Нигрен је дигао крај простирке и покрио њоме тело и лице умрлога, чија су се уста, до тада затворена, можда под утицајем топлоте (у хибернатору је било већ готово топло барем се Рохану зној сливао низ леђа) лако отворила, и његово лице је добило израз необичног чуђења. И тако је нестало под белим покровом.
Реците нешто Зашто ништа не говорите?! повика Рохан. Сакс је закопчао каишеве на футроли, устао и пришао на корак од њега.
Молим вас, савладајте се, навигаторе
Рохан чврсто затвори очи, стисну песнице, али његов напор је био колико огроман, толико и узалудан. Као обично у таквим тренуцима у њему се будио бес. Њега је најтеже било обуздати.
Извињавам се промуца. Па добро, шта све то, у ствари, значи?
Сакс је раскопчавао пространи скафандар који му је склизнуо на под; као да је одједном изгубио привидну величину, Сакс је поново постао мршав, повијен човек упалих груди и танких, нервозних руку.
Не знам ништа више него ви рече. А можда и мање.
Како? Зашто мање?
Зато што нисам био ту нисам видео ништа, сем овог мртваца. Ви сте ту били од јутрос. Зар вам та слика ништа не казује?
Не. Они они су се кретали. Да ли су тада још били живи? Шта су имали на себи? Оне мрље
Не знам ништа више него ви рече. А можда и мање.
Како? Зашто мање?
Зато што нисам био ту нисам видео ништа, сем овог мртваца. Ви сте ту били од јутрос. Зар вам та слика ништа не казује?
Не. Они они су се кретали. Да ли су тада још били живи? Шта су имали на себи? Оне мрље
Нису се кретали. То је варка. Енграми се устаљују као фотографија. Понекад је то спој састављен од неколико слика; у овом случају слика је била једна.
А оне мрље? Је ли и то варка?
Не знам. Све је могуће. Али чини ми се да није. Шта ви о томе мислите, Нигрене?
Мали лекар се такође већ ослободио скафандера.
Не знам, рече. Можда то и није био артефакт. На таваници их није било, зар не?
Оних мрља? Не. Само на њима и на поду. И неколико на зидовима
Да је то била друга пројекција, пре би покривала целу слику, рече Нигрен. Али ни то није поуздано. У таквим записима има превише случајности
А глас? Оно муцање? очајнички се распитивао Рохан.
Једна реч је била разговетна: мама. Чули сте?
Да. Али тамо је било још нешто. Ала лала то се понављало
Понављало се, јер сам претражио целу површину темена, промрмља Сакс. То значи, целу околину слушног сећања. То је било најнеобичније
Те речи?
Не. Не те речи. Самртник може да мисли било о чему; када би мислио о мајци, било би то чак потпуно нормално. Али његова слушна кора је празна. Потпуно празна, разумете?
Не. Ништа не разумем. Како празна?
Скенирање теменских режњева обично не даје резултата, објасни Нигрен. Тамо има превише много анаграма, превише много записаних речи. То је као када бисте покушали да читате сто књига одједном. Из тога произлази хаос. А он, Нигрен погледа на издужену прилику под белим платном, није тамо имао ништа. Никаквих речи, сем оних неколико слогова.
Да. Прелазио сам од сензорског центра говора па до Роландијевог сулкуса, рече Сакс. Зато су се ти слогови понављали, то су биле последње фонемске структуре које су преостале.
А остале? А друге?
Нема их, као да је почињао да губи стрпљење, Сакс диже тешки апарат, да зашкрипа кожа дршке. Просто их нема, и крај. Молим вас, не питајте ме шта се с њим десило. Тај човек је изгубио целокупно слушно сећање.
А она слика?
То је нешто друго. Њу је видео. Могао је чак и да не схвата шта види, али фотоапарат такође ништа не разуме, а ипак фиксира оно на шта га управимо. Уосталом, не знам да ли је схватао или није.
Помоћи ћете ми, колега?
Лекари узеше апарате и изиђоше. Врата се затворише. Рохан је остао сам. Тада га обузе такво очајање, да приде к столу, диже платно, одмаче га и, раскопчавши покојникову кошуљу, која се откравила и постала већ сасвим мека, пажљиво прегледа његове груди. Стресао се од додира, јер је чак и кожа постала еластична; постепено, како се ткиво кравило, долазило је до опуштања мишића, и глава, до тада неприродно подигнута, пасивно се опустила, као да је тај човек одиста спавао.
Рохан је на његовом телу тражио некакве трагове загонетног тровања, уједа, али не нађе ништа. Два прста леве шаке се размакоше, откривши раницу. Њени рубови беху раширени; раница поче да крвари. Црвене капи падале су на белу пенасту пресвлаку стола. То је било превише за узбуђеног Рохана. Чак и не покривши мртваца платном, истрчао је из кабине и, одгурнувши од себе људе који су били окупљени пред вратима, похитао ка главном излазу, као да га је нешто гонило.
Заустави га Јарг пред барокомором, помаже му да стави кисеонички апарат, чак му и усник тутну међу усне.
Ништа се не зна, навигаторе?
Не, Јарг. Ништа. Ништа!
Није знао ко је поред њега у лифту којим је силазио доле. Мотори машина су завијали на заокретима. Ветар се појачао и пешчани таласи су се ваљали, секући површину трупа брода, храпаву и неравну. Рохан је већ био заборавио на ту појаву. Пришао је подножју брода и дигавши се на прсте додирнуо је вршцима прстију дебели метал. Оклоп је био као стена, баш као веома стара, на површини огрубела стена, на којој су се виделе тврде чворновате неравнине. Међу транспортерима је опазио високу појаву инжењера Ганонга, али није чак ни покушао да га упита шта мисли о овом феномену. Инжењер је знао исто колико и он. То значи ништа. Ништа.