Neko je zatrubio. Redrik je ubrzao korake, onda je potrčao i zaustavio se tek kod «Metropola». Srce mu je divlje lupalo, stavio je tašnu na asfalt, žurno otvorio kutiju cigareta i zapalio. Duboko je uvlačio dim, dišući kao posle tuče, i dežurni policajac se zaustavio pored njega i zabrinuto upitao:
Je li sve u redu, mister?
Da... da iscedio je iz sebe Redrik i nakašljao se. Vrućina...
Možda, da vas otpratim?
Redrik se sagnuo i uzeo tašnu.
U redu je rekao je. Sad sam sasvim dobro, prijatelju. Hvala.
On je brzo krenuo prema ulazu, popeo se uz stepenice i ušao u hol. Ovde je bilo sveže, polumračno, zvuci su odjekivali. Bilo bi najbolje posedeti malo u jednoj od ovih velikih kožnih fotelja, povratiti se, odmoriti se, ali on je i ovako već kasnio. Dopustio je sebi samo da dopuši cigaretu, gledajući ispod poluspuštenih kapaka ljude u holu. Mršavi je već bio tu nervozno je kopao po časopisima na visokom stalku. Redrik je bacio opušak u pepeljaru i ušao u lift.
Pre nego što je zatvorio vrata za njim se uguraše niski debeljko astmatičnog daha, dobro naparfimisana damica sa namrgođenim dečakom koji je jeo čokoladu i široka starica sa loše obrijanim brkovima. Redrika odguraše u ugao. On zatvori oči, da ne gleda dečaka kojem su niz bradu tekle čokoladne bale, mada mu je lice bilo sveže, čisto, i da ne vidi njegovu mamicu, čije neugledno poprsje je krasila ogrlica od krupnih «crnih kapi» optočenih srebrom, i da ne vidi debeljkove istaknute sklerotične beonjače i zastrašujuće bradavice na podignutom babinom nosu.
Debeljko je hteo da zapali ali ga je baba opomenula i nastavila da ga grdi sve do petog sprata, gde je izišla. I čim se ona iskotrljala debeljko je odmah zapalio sa izgledom čoveka koji je odbranio svoja građanska prava, ali se istog časa zagrcnuo i počeo da kašlje i sopće, pućeći usne kao kamila i ćuškajući Redrika u slabine laktom...
Na osmom spratu Redrik je izišao i uputio se mekim tepihom duž hodnika, osvetljenog blagom svetlošću skrivenih lampi. Ovde je mirisalo na skup duvan, pariske parfeme, blistavu prirodnu kožu nabijenih novčanika, skupe dame od pet stotki za noć, masivne zlatne tabakere sav onaj kič koji je pratio sloj ljudi koji je živeo od Zone, pio i ždrao, krao i bogatio se od Zone, i sve mu je bilo svejedno, a naročito mu je bilo svejedno šta će biti posle, kad se on dobro naždere i nagrabi, a sve što je bilo u Zoni iziđe napolje i raširi se po svetu. Redrik je bez kucanja otvorio vrata sobe broj osamsto sedamdeset i četiri.
Promukli je sedeo na stolici pored prozora i vršio obred nad skupom cigarom. On je još bio u pidžami, sa mokrom retkom kosom, ali već pažljivo očešljanom na razdeljak, i njegovo podbulo lice nezdrave boje bilo je glatko izbrijano.
Aha rekao je on, ne dižući pogled. Tačnost je vrlina kraljeva. Zdravo, mali moj.
Završio je sa odsecanjem vrha cigare, uzeoje obema rukama, podigao je do nosa i stao je njuškati levo-desno.
A gde je naš dobri stari Barbridž? upitao je i podigao oči. Oči su mu bile plave, prozračne, anđeoske.
Redrik je stavio tašnu na kauč, seo i izvadio cigarete.
Barbridž neće doći rekao je.
Dobri stari Barbridž rekao je Promukli, uzeo cigaru sa dva prsta i oprezno je prineo ustima. Starom Barbridžu su popustili nervi...
On je sve gledao Redrika nebeskoplavim očima i nije treptao. On nikad nije treptao. Vrata su se malo otvorila i u sobu je šmugnuo Mršavi.
S kim ste to napolju razgovarali? upitao je odmah sa praga.
Dobar dan ljubazno je rekao Redrik, tresući pepeo na pod.
Mršavi je gurnuo ruke u džepove, prišao, široko stupajući ogromnim stopalima iskošenim prema unutra i stao ispred Redrika.
Pa stoput smo vam rekli počeo je prekorno da nema nikakvih kontakata pre susreta. A šta vi radite?
Javljam se rekao je Redrik. A vi?
Pa stoput smo vam rekli počeo je prekorno da nema nikakvih kontakata pre susreta. A šta vi radite?
Javljam se rekao je Redrik. A vi?
Promukli se nasmejao a Mršavi je iznervirano rekao:
Da, da; dobar dan... onda je prestao da svrdla Redrika prekornim pogledom i teško seo pored njega na kauč. Pa ne sme se tako rekao je. Razumete? Ne sme se!
Onda odredite mesto za sastanak negde gde nemam poznanike rekao je Redrik.
Dečko je u pravu primetio je Promukli. Naš propust... Ko vam je bio taj?
Ričard Nunan odgovorio je Redrik. On je predstavnik nekih firmi koje dostavljaju opremu za Institut. Živi ovde, u hotelu.
Eto, vidiš, kako je objašnjenje jednostavno rekao je Promukli Mršavome, uzeo sa stola ogroman upaljač, dizajniran u obliku Statue slobode, sumnjičavo ga pogledao i vratio na sto.
A gde je Barbridž? upitao je Mršavi već sasvim opušteno.
Barbridž je gotov odgovori Redrik.
Ona dvojica se brzo pogledaše.
Počivao u miru rekao je Promukli nesigurko. Ili, da nije uhapšen?
Neko vreme Redrik nije odgovarao; lagano je uvlačio dimove. Onda je bacio opušak na pod i rekao:
Ne bojte se, sve je sređeno. U bolnici je.
Sve je sređeno?! Mršavi je nervozno skočio i otišao do prozora. U kojoj bolnici?
U kojoj treba. Ne bojte se ponovio je Redrik. Dajte da pređemo na posao; spava mi se.
U kojoj tačno bolnici? ljutito je upitao Mršavi.
Sve sam vam rekao! na isti način odgovori Redrik. Uzeo je tašnu. Hoćemo li danas da obavimo posao ili nećemo?
Hoćemo, hoćemo, mali moj pomirljivo je rekao Promukli.
On je sa neočekivanom lakoćom ustao, brzo primakao Redriku stočić, jednim zamahom počistio sa njega gomilu novina i časopisa i seo preko puta, uprevši o kolena ružičaste maljave ruke.
Da vidimo šta imate rekao je.
Redrik je otvorio tašnu, izvadio spisak sa cenama i stavio ga na sto pred Promuklog. Ovaj ga je pogledao i noktom pomerio u stranu. Mršavi je preko njegovog ramena iščitavao spisak.
To vam je račun rekao je Redrik.
Vidim odazvao se Promukli. Dajte da vidimo robu.
Prvo pare rekao je Redrik.
Kakav vam je to «prsten»? sumnjičavo je upitao Mršavi, pokazujući prstom u spisak preko ramena Promuklog.
Redrik je ćutao. Držao je otvorenu tašnu na kolenima i netremice gledao u plave anđeoske oči. Promukli se najzad osmehnuo.
Stvarno ne znam zašto vas tako volim rekao je. I još neko kaže da nema ljubavi na prvi pogled! uzdahnuo je teatralno. File, prijatelju, kako to oni ovde kažu? Odbroj mu kupusa, pljuni zelembaće... i daj mi već jednom šibice! Vidiš... zamahao je rukom sa još uvek nezapaljenom cigarom.
Mršavi Fil je progunđao nešto nerazgovetno, bacio mu kutiju i otišao u susednu sobu kroz vrata zastrta teškom zavesom. Čulo se kako on tamo s nekim ljutito govori spominjući mačku u džaku, a Promukli je, zapalivši najzad svoju cigaru, sve gledao pravo u Redrika sa osmehom na tankim bledim usnama i kao da je razmišljao o nečem. Redrik je, sa svoje strane, spustivši bradu na ivicu tašne, takođe zurio u njega i pazio da takođe ne trepće iako mu je pod kapcima gorela vatra i suze su mu izbijale na oči. Onda se Mršavi vratio, bacio na stolić dva svežnja novčanica u bankovnim papirnim omotima i, naduven, seo pored Redrika. Redrik je lenjo pružio ruku po novac, ali ga je Promukli zaustavio pokretom, skinuo one papirne trake sa svežnjeva i stavio ih u džep od pidžame.
Sad može rekao je.
Redrik je uzeo novac i, ne brojeći ga, gurnuo u unutrašnje džepove sakoa. Onda je počeo da vadi plen. Radio je to polako, omogućavajući ovoj dvojici da osmotre svaki predmet i pronađu ga na spisku. U sobi je bilo tiho, čulo se samo teško disanje Promuklog i tiho zveckanje iza zavese, kao da je neko u drugoj sobi udarao kašičicom o šolju.
Kad je Redrik najzad zatvorio i zaključao tašnu, Promukli ga je pogledao i upitao:
A šta je sa glavnim?
Ništa odgovorio je Redrik. I dodao: Zasad.
Sviđa mi se to «zasad» prijazno je rekao Promukli. A tebi, File?
Zavlačite nas, Šuharte nezadovoljno je rekao Mršavi. Dokle ćete nas zavlačiti?
Takav nam je posao zavlačenje rekao je Red. Posao nam je mutan.
Pa dobro rekao je Promukli. A gde je kamera?
Au, majku mu! uzviknuo je Redrik. Obrisao je rukom lice, osećajući kako mu obrazi crvene. Kriv sam rekao je. Zaboravio sam je.
Tamo? upitao je Promukli, neodređeno pokazujući cigarom.
Ne sećam se... Verovatno tamo... Redrik je zatvorio oči i zabacio se na naslon kauča. Ne. Ne sećam se.
Šteta rekao je Promukli. Pa jeste li barem videli tu stvar?
Ma nismo razdraženo reče Redrik. U tome i jeste stvar. Uopšte nismo stigli do kaupera.
Barbridž je upao u «pihtije» i ja sam morao odmah nazad sa njim... Da sam je video, sigurno ne bih zaboravio!...
Hju, pogledaj ovo! odjednom je uplašeno prošaputao Mršavi. Šta je ovo?
On je sedeo, pružajući pred sobom kažiprst desne ruke. Oko prsta mu se vrteo onaj beli metalni obruč, a Mršavi ga je gledao, izbečivši oči.
Nikako se ne zaustavlja! glasno je rekao Mršavi, gledajući okruglim očima čas prsten, čas Promuklog.
Kako to misliš ne zaustavlja se? oprezno je upitao Promukli i malo se odmakao.
Stavio sam ga na prst i zavrteo jednom prosto onako... a on se već čitav minut ne zaustavlja!
Mršavi je odjednom skočio i, držeći ispruženi prst pred sobom, otrčao iza zavese. Obruč se, srebrnasto pobleskujući, ravnomerno obrtao pred njim kao propeler.
I šta ste nam to doneli? upitao je Promukli.
Đavo bi ga znao! rekao je Redrik. Pojma nisam imao... Da sam znao zacenio bih ga mnogo više.
Promukli ga je neko vreme gledao, a onda je ustao i takođe nestao iza zavese. Tamo odmah zabubnjaše glasovi. Redrik je izvadio cigaretu, zapalio, uzeo sa poda neki časopis i stao ga rasejano listati. Časopis je bio pun slika fantastičnih lepotica, ali sad mu je nekako bilo muka od njih. Redrik je bacio časopis i pogledao po sobi tražeći nešto da popije. Onda je iz unutrašnjeg džepa izvadio svežanj novčanica i prebrojao ih. Sve je bilo u redu, ali, da ne bi zaspao, uzeo je da broji i drugi svežanj. Taman kad ga je vraćao u džep, Promukli je ušao u sobu.
Imate vi sreće, moj dečače rekao je, sedajući opet preko puta Redrika. Znate li šta je to perpetuum-mobile?
Kod nas se to nije učilo u školi odgovori Redrik.
Nije ni važno rekao je Promukli. Izvadio je još jedan svežanj novčanica. Ovo je cena prvog primerka rekao je, skidajući traku sa svežnja. Za svaki sledeći primerak tog vašeg prstena dobićete po dva ovakva. Razumete, moj dečače? Po dva. Ali uz uslov da niko osim nas ne sazna za te prstene. Jesmo li se dogovorili?