Vidim, već si počeo da se baviš i nekretninama rekao je Redrik.
Ja se bavim svime pomalo odgovorio je Nunan i namignuo.
Znam, čuo sam za tvoje poslove!
Nunan je iskolačio oči, stavio prst na usne i pokazao glavom prema kuhinji.
Mani se, svi znaju za to rekao je Redrik. I šta ima veze novac ne smrdi! Sad sam to i ja dobro shvatio... A šta si odabrao Koščatog Kaćušu za upravnika umro sam od smeha kad sam to čuo! Pustio si lisicu u kokošarnik... Pa on je psihopata; znam ga odavno!
Uto je starac lagano, drvenim pokretom, kao ogromna lutka, podigao ruku sa kolena i sa drvenim treskom spustio je na sto pored svoje čaše. Ruka je bila tamnoplavičasta, skvrčeni prsti su je činili nalik kokošijoj kandži. Redrik je ućutao i pogledao ga, promenivši se u licu i Nunan je sa najvećim zaprepašćenjem ugledao na tom rošavom, grabljivom licu pravu, istinsku ljubav i nežnost.
Pij, tata, pij nežno je rekao Redrik. Samo malo, za zdravlje... Ništa se ti ne sekiraj rekao je u pô glasa Nunanu i zaverenički namignuo. Već će on stići do te čaše...
Gledajući ga, Nunan se setio kako je bilo kad su Bojdovi laboranti došli po ovu kopiju.
Laboranata je bilo dvojica, krupni, snažni sportski tipovi, i bio je tu lekar iz gradske bolnice sa dvojicom bolničara, takođe krupnim i snažnim ljudima, naviknutim da tegle nosila i smiruju ludake.
Posle je jedan od laboranata ispričao da «onaj riđi» u početku kao da nije shvatio o čemu je reč, pustio ih je u stan, dao da vide oca i verovatno bi starog tako i odneli, zato što je Redrik, izgleda, verovao da ga voze u bolnizu na lečenje. Ali oni mamlazi bolničari, koji su za vreme razgovora stajali u hodniku i gledali Gutu dok pere prozore u kuhinji, uzeli su starca, kad su ih pozvali, kao kladu povukli su ga i ispustili na pod. Redrik se razljutio ali uto je istupio lekar, još veći mamlaz, i počeo detaljno da objašnjava šta će biti sa starim. Redrik ga je slušao minut ili dva, a onda je bez ikakvog upozorenja eksplodirao kao atomska bomba. Laborant koji je to pričao ni sam ne zna kako se našao na ulici. Riđi đavo je bacio niz stepenice svu petoricu bukvalno nijedan nije sišao svojim nogama. Svi su oni, po rečima laboranta, izleteli iz zgrade kao đulad iz topa. Dvojica su ostali na pločniku onesvešteni, a ostale je Redrik jurio četiri kvarta, posle čega se vratio do institutskog vozila i porazbijao mu sva stakla, pošto šofera odavno u njemu nije bilo, on je zbrisao čim je video šta se događa sa onom petoricom...
Tu, u jednom baru, pokazali su mi novi koktel govorio je Redrik, sipajući viski. Zove se «Veštičje pihtije»; posle ću ti to napraviti, kad večeramo. To ti je, burazeru, takva stvar da je opasno po život ako se pije na prazan stomak; ruke i noge se oduzmu od samo jedne čaše... Sviđalo se to tebi ili ne, ali večeras ćemo proslaviti tvoju posetu. Setićemo se starih dobrih vremena, setićemo se «Boržča»... Jadni Erni još uvek sedi u zatvoru, znaš? Ispio je viski, obrisao usne nadlanicom i upitao nemarno: A u Institutu se još nisu prihvatili «veštičjih pihtija»? Znaš, ja sam malo zaostao od najnovijih dostignuća u nauci...
Nunan je dobro znao zašto Redrik skreće razgovor na tu temu. Pljesnuo je dlanom po nozi i rekao:
Hej, pa ti i ne znaš šta je sve bilo sa tim «veštičjim pihtijama»! Jesi li čuo za Kariganovu laboratoriju? To ti je jedna privatna firma... E, oni su dobili jedan kontejner sa «veštičjim pihtijama»...
Nunan je ispričao o katastrofi, o skandalu, o tome kako nisu našli krivca ni utvrdili kako je firma došla do kontejnera, a Redrik je slušao tobože rasejano, coktao jezikom, klimao glavom, a onda odlučno sipao još viskija u čaše i rekao:
Tako im i treba; dobili su šta su tražili...
Pili su. Redrik je pogledao «tatu», mišići na licu mu opet zaigraše, on pruži ruku i primakne čašu bliže skvrčenim prstima, i prasti se odjednom razdvojiše i opet skupiše, ščepavši čašu.
Tako će biti brže rekao je Redrik. Guta! povikao je. Hoćeš li nas još dugo mučiti glađu?... To se ona zbog tebe trudi objasnio je Nunanu. sigurno sprema tvoju omiljenu salatu, sa sipama, video sam da ih je odavno kupila... A inače, šta se radi u Institutu? Jeste li pronašli nešto novo? Priča se da sad tamo sve obavljaju automati, samo malo šta pronalaze u Zoni...
Nunan je uzeo da priča o Institutu, i dok je on govorio kod stola se pored starca-kopije nečujno stvorila Majmunčica, stajala tako, spustivši ne sto dlakave ručice, a onda se odjednom sasvim prirodnim detinjim pokretom priljubila uz starca i spustila glavu na njegovo rame. A Nunan je, nastavljajući da blebeće, pomislio, gledajući u ta dva čudovišna izdanka Zone: gospode, šta još neće biti?! Šta još treba da nam se desi, da bismo se najzad trgli? Zar nam je i ovo malo?... A znao je, da je malo. Znao je, da milijarde ljudi ništa o svemu tome ne znaju i neće da znaju, a ako i saznaju, zgražavaće se desetak minuta i opet će se vratiti običnim, svakodnevnim brigama. Treba da odem odavde, pomislio je besno. Do đavola sa Barbridžem, do đavola sa Lemhenom... do đavola sa ovom od boga prokletom porodicom!...
Šta zuriš tako u njih? poluglasno je upitao Redrik. Ne brini se, to njoj ništa ne škodi. Čak naprotiv kažu da od njih znači zdravlje...
Da, čuo sam rekao je Nunan suvog grla i ispraznio čašu.
Ušla je Guta, rekla Redriku da postavi tanjire i stavila na sto veliku srebrnu činiju sa Nunanovom omiljenom salatom.
I tada je starac, kao da se neko probudio i povukao njegove konce, jednim pokretom podigao čašu i istresao sadržinu u otvorena usta.
E, svaka čast! rekao je Redrik oduševljeno. E, što ćemo da se napijemo!
IV Redrik Šuhart, 31 godina.
Tokom noći se toplota izgubila, a pred zoru je u dolini postalo već sasvim hladno. Išli su pružnim nasipom, gazeći po istrunulim pragovima između zarđalih šina, i Redrik je gledao kako na kožnoj jakni Artura Barbridža blistaju kapi zgusnute magle. Momak je koračao lako i veselo, kao da za njima nije bila teška i naporna noć od koje je još i sad podrhtavala svaka žilica, dva jeziva sata na mokrom vrhu golog brežuljka, koje su proveli u mučnom polusnu, priljubivši se leđima jedan uz drugog radi topline i čekajući da otpuzi bujica «zelenila» koja je tekla s obe strane brežuljka i gubila se u jaruzi.
Sa obe strane nasipa bila je niska gusta magla. Povremeno je naletala na šine teškim sivim pramenovima, i tada su hodali u do kolena kovitlavoj magli. Zaudarala je mokra rđa a zdesna, iz močvare, dopirao je i smrad truleži. Ništa osim magle nije se videlo, ali Redrik je znao da se s obe strane pružaju niski brežuljci sa nakupinama stenja, a iza njih u magli kriju se planine. I još je znao da će, kad iziđe sunce i nestane magle, negde levo ugledati ostatke srušenog helikoptera, a napred na pruzi vagonete, i tek tada će početi pravi posao.
Redrik je u hodu zavukao ruku između leđa i ranca i zabacio ranac naviše, da mu ivica balona sa helijumom ne žulja leđa. Teško je to đubre, kako ću sa njim da puzim? Kilometar i po četveronoške... Dobro, stalkeru, ne kukaj, znao si kako će biti. Na kraju puta čeka te pola miliona vredi da se oznojiš. Pola miliona nije mala stvar, a? Đavola ću im dati za manje od pola miliona. I đavola ću dati Lešinaru više od trideset hiljada. A ovom klincu... njemu ništa. Ako je matori nitkov govorio istinu, onda za klinca neće biti ništa.
Ponovo je pogledao u Arturova leđa i neko vreme škiljeći posmatrao kako ovaj lako korača preko dva praga odjednom, visok, širokih ramena a uzanih bokova, i duga crna kosa, kao u njegove sestre, poskakuje u ritmu koraka. Sam je tražio da ide, mrzovoljno je mislio Redrik. Sâm. I šta je tako zapeo? Gotovo da je zaplakao, suze su mu bile u očima... «Povedite me, mister Šuharte! Razni su me već zvali da idem sa njima, ali oni nisu nizašta, hteo bih samo sa vama. Išao bih sa ocem... ali kad on više ne može.» Redrik je naporom volje prekinuo sećanje na to. Mučno mu je bilo da razmišlja o tome i možda je zato počeo da misli o Arturovoj sestri. Prosto neverovatno: takva lepotica, a u stvari lutka, prazna kutija, a ne žena. Kao, sećao se, dugmad na majčinoj bluzi ćilibarska, poluprozirna, zlatasta, prosto poželiš da ih uzmeš u usta i sisaš u očekivanju nekakve izvanredne slatkoće, i on ih je uzimao u usta i sisao, i svaki put bi se strašno razočarao, i svaki put bi zatim zaboravio na to razočaranje, čak ne da je zaboravljao, nego je odbijao da veruje sopstvenom pamćenju čim bi ih samo ponovo ugledao.
A možda ga je njegov stari smišljeno poslao, pomislio je za Artura. Eno, lepo mu se ocrtava pištolj u zadnjem džepu... Ali, teško da je tako. Lešinar mene dobro zna. Zna da sa mnom nema šale.
Da sam gadan u Zoni. Ne, to je glupost. Nije on prvi koji me je molio i plakao; neki su me na kolenima preklinjali... A pištolje svi oni nose sa sobom prvi put. Prvi i poslednji. Zar će mu zaista biti poslednji put? Da, biće. Ako je njegov tatica u pravu, biće mu poslednji put. E, da; kad bi njegov tatica znao za njegovu nameru da ide u Zonu, prebio bi ga onim svojim protezama, sinčića svog od Zone izmoljenog... Redrik odjednom oseti da ispred njih ima nešto, i to nedaleko, na trideset četrdeset metara.
Stoj rekao je Arturu.
Momak je poslušno stao u mestu. Refleksi su mu bili odlični prosto se ukočio sa podignutom nogom, a zatim ju je oprezno i polako spustio na zemlju. Redrik stade pored njega.
Pruga se ovde primetno spuštala i potpuno nestajala u magli. A tamo, u magli, nečeg je bilo. Nešto veliko i nepokretno. I bezopasno. Redrik je oprezno onjušio vazduh. Da. Bezopasno je.
Idemo rekao je tiho, sačekao da Artur krene i pošao za njim. Krajem oka je video Arturovo lice, njegov pravilni profil, čistu kožu obraza i odlučno stisnute usne pod brcima koji su se tek formirali.
Zašli su u maglu do pojasa, onda do vrata, a posle još nekoliko sekundi pred njima se pojavio prvi vagonet.
Dobro rekao je Redrik i počeo svlačiti ranac. Sedi gde stojiš. Pauza.
Artur mu je pomogao da skine ranac, a onda su seli jedan pored drugog na zarđalu šinu.
Redrik je otvorio jedan od pregradaka ranca, izvadio zamotuljak sa hranom, termos sa kafom i, dok je Artur vadio iz zamotuljka sendviče i postavljao ih na ranac, izvukao je iz unutrašnjeg džepa pljosku, odvio čep i, zatvorivši oči, popio nekoliko malih gutljaja.