Bolje dođite u kuhinju žurno je rekla Guta. Ja tamo spremam večeru, pa ćemo proćaskati.
Da, naravno rekao je Nunan sa lažnom veselošću. Koliko se nismo videli!... Niste zaboravili moje omiljeno piće pre večere?
Ušli su u kuhinju. Guta je odmah otvorila frižider, a Nunan je seo za sto i pogledao oko sebe.
Kao i uvek, ovde je sve bilo čisto, nad šerpama se dizala para. Štednjak je bio nov, poluautomatski znači, imali su novca.
Pa, kako je on? upitao je Nunan.
Ma isti kao i uvek odgovorila je Guta. Smršao je u zatvoru, ali se odmah popravio.
Riđ?
Isto kô i pre.
Živčan?
Isto! Takav će biti do smrti.
Guta stavi pred njega čašu «Krvave Meri» prozirni sloj ruske votke kao da je lebdeo nad slojem soka od paradajza.
Nije mnogo? upitala je.
Baš koliko treba Nunan je izručio u sebe smesu. Pade mu na pamet, da mu je to prvo pravo piće danas. E, ovakoje već bolje rekao je.
Kako ste vi? upitala je Guta. Što vas tako dugo nije bilo?
Poslovi rekao je Nunan. Svake nedelje sam se spremao da svratim ili bar da nazovem, ali prvo sam morao da putujem u Reksopolis, onda je bila jedna afera u firmi, a posle čujem vratio se Redrik, pa sam mislio, da ne smetam... Uopšte, do guše sam se uvalio u poslove. Ponekad se pitam: šta mi tako jurimo za poslom? Da bismo zaradili pare? Ali kog će nam đavola pare, kad samo jurimo...
Guta je poklopila šerpe, uzela sa police kutiju cigareta i sela preko puta Nunana. Pogled joj je bio oboren. Nunan je brzo izvadio upaljač i pripalio joj i opet, drugi put u životu, video da joj drhte prsti, kao onda kad su Redrika osudili i kad je Nunan otišao kod nje da joj dâ nešto novca u to prvo vreme ona uopšte nije imala novaca i nijedan od suseda u zgradi nije hteo da joj pozajmi.
Onda su se pare odnekud pojavile i to, očigledno, ne male pare, a Nunan je naslućivao i odakle, ali je produžio da dolazi, da donosi Majmunčici poslastice i igračke, sedeo je uveče sa Gutom, pio kafu i planirao zajedno sa njom budući lepši život Redrika, a onda, naslušavši se njenih jadikovki, obilazio susede i pokušavao nekako da ih urazumi, objašnjavao im, nagovarao ih i, na kraju, izgubivši strpljenje, pretio: «Pa Riđi će se kad-tad vratiti, a onda će vam polomiti sve kosti...» ali ništa nije pomagalo.
A kako je vaša devojka? upitala je Guta.
Kakva devojka?
Ona, sa kojom ste svratili jedanput... ona plavuša.
Ma kakva devojka. To mi je bila sekretarica. Udala se i prestala da radi kod mene.
Trebalo bi da se oženite, Dik rekla je Guta. Hoćete da vam nađem nevestu?
Nunan je hteo da odgovori kao i obično: «Kad Majmunčica odraste...» ali se na vreme trgnuo. Sad to više ne bi bilo duhovito.
Meni treba sekretarica, a ne žena progunđao je. Ostavite vi vašeg riđeg đavola i dođite kod mene za sekretaricu. Pa vi ste bili odlična sekretarica. Stari Haris još uvek priča o vama.
Kako i ne bi reče ona. Ruka me je bolela od šamaranja.
Ma nije valjda?! Nunan je odglumio čuđenje. Vidi ti Harisa!
Gospode! rekla je Guta. Nisam mogla normalno da prođem pored njega. Samo sam se plašila, da Red ne sazna.
Nečujno je ušla Majmunčica pojavila se u vratima, pogledala na šerpe, na Ričarda, a onda je prišla majci i priljubila se uz nju, okrenuvši lice.
Kako je, Majmunčice? veselo je rekao Nunan. Hoćeš čokoladu?
Izvadio je iz džepa čokoladicu u prozirnom omotu i pružio je devojčici. Ona se nije ni pomakla. Guta je uzela čokoladu iz njegove ruke i spustila je na sto. Odjednom su joj pobelele usne.
Da, Guta dobro je govorio Nunan znate li da sam odlučio da se preselim? Dosadio mi je hotel. Pre svega, daleko je od Instituta...
Ona gotovo više ništa ne razume tiho je rekla Guta i on se prekinuo, uzeo u obe ruke čašu i stao da je besmisleno vrti u rukama.
Vi i ne pitate, kako živimo nastavila je ona. I dobro je što ne pitate. Ali vi ste naš stari prijatelj, Dik, od vas nemamo šta da krijemo. A i ne može se sakriti.
Jeste li bili kod doktora? upitao je Nunan, ne dižući pogled.
Ona gotovo više ništa ne razume tiho je rekla Guta i on se prekinuo, uzeo u obe ruke čašu i stao da je besmisleno vrti u rukama.
Vi i ne pitate, kako živimo nastavila je ona. I dobro je što ne pitate. Ali vi ste naš stari prijatelj, Dik, od vas nemamo šta da krijemo. A i ne može se sakriti.
Jeste li bili kod doktora? upitao je Nunan, ne dižući pogled.
Da. Ništa tu oni ne mogu. A jedan je rekao... Guta je zaćutala.
On je takođe ćutao. Nije tu bilo o čemu da se govori; nije hteo ni da misli o tome, ali odjednom mu se javila jeziva misao: to je invazija. Nije to nikakav piknik pored puta, niti poziv na kontakt, već invazija. Ne mogu da izmene nas i zato ulaze u tela naše dece i menjaju ih na svoju sliku i priliku. Gotovo da se naježio, ali tu se setio da je već čitao nešto nalik tome, nekakav petparački SF romančić, i od toga mu odmah bî lakše. Ljudima svašta pada na pamet, a u stvarnosti nikad nije onako kao što piše.
A jedan je rekao, da ona uopšte više nije ljudsko biće završila je rečenicu Guta.
Gluposti neubedljivo je rekao Nunan. Treba da se obratite pravom stručnjaku. Obratite se Džejmsu Katerfildu. Hoćete da vam ugovorim prijem kod njega?...
Mislite na Kasapina? ona se bolno nasmejala. Ne treba, Dik, hvala. On mi je to i rekao.
Izgleda, da tu nema pomoći.
Kad se Nunan ponovo usudio da podigne pogled, Majmunčice više nije bilo u sobi a Guta je sedela nepomično, usta su joj bila malko otvorena i na cigareti u njenoj ruci je rastao krivi stubić sivog pepela. Onda je on gurnuo prema njoj čašu i rekao:
Napravite mi još jednu porciju... a i sebi napravite. Pa da popijemo.
Pepeo je pao sa cigarete, ona je pogledala gde da baci opušak i bacila ga u sudoperu.
Zašto? rekla je. Ne razumem, šta smo mi kome krivi? Pa nismo mi najgori u ovom gradu...
Nunan pomisli da će ona zaplakati, ali ona nije zaplakala otvorila je frižider, izvadila votku i sok i skinula sa police drugu čašu.
Nemojte gubiti nadu rekao je Nunan. Nema na svetu ništa što se ne bi moglo popraviti.
I, verujte mi, Guta, ja imam veze, i učiniću sve što se može...
U tom trenutku on sâm je verovao u to što je govorio, i premetao je po glavi imena, veze i gradove, i već mu se učinilo kao da je za slične slučajeve već čuo, i kao da se sve srećno završilo, treba samo da se priseti gde je to bilo i ime tog doktora, ali onda se setio zašto je došao ovamo, setio se gospodina Lemhena i toga zašto se sprijateljio sa Gutom, i nije više hteo da misli ni o čemu, odagnao je od sebe sve misli, seo udobnije, opustio se i samo čekao da mu Guta dâ piće.
Tada se u hodniku začuše spori koraci, lupkanje, i odvratan, posebno ovog časa, Barbridžev glas je prounjkao:
Ej, Riđi! Izgleda da kod tvoje Gute neko navraća... Ja to ne bih tako ostavio...
I Redrikov glas:
Čuvaj proteze, Lešinaru. Jezik za zube. Eno ti vrata i gubi se; ja moram da večeram.
Barbridž:
Uh, ne smem ni da se našalim...
Redrik:
Nas dvojica smo završili sa šalom. I tačka. Gubi se, ne zadržavaj me više!
Otvorila su se vrata, glasovi su postali tiši očigledno, izišli su i govorili na stepeništu.
Barbridž je rekao nešto u pola glasa, a Redrik mu je odgovorio: «Dosta, završili smo o tome!» Opet Barbridževo mrmljanje i oštri Redrikov glas: «Rekao sam dosta»! Vrata su se zalupila, začuli su se brzi koraci kroz hodnik i u vratima kuhinje pojavio se Redrik Šuhart. Nunan je ustao i zakoračio mu u susret, i oni čvrsto stegoše jedan drugom ruke.
Znao sam da si to ti rekao je Redrik, gledajući Nunana jasnim zelenim očima. Au, ali si se ugojio! Sigurno visiš po barovima i ločeš pivo... Oho! Pa vi se tu lepo provodite! Guta, napravi i meni porciju, treba da vas stignem...
Nismo još ni počeli rekao je Nunan. Tek smo se spremali. A i ko bi od tebe pobegao!
Redrik se nasmejao, blago udario Nunana pesnicom po ramenu i rekao:
E, pa, sad ćemo da vidimo, ko će koga stići i prestići! Idemo, idemo, nećemo sedeti ovde u kuhinji! Guta donesi nam večeru...
Redrik je otvorio vrata frižidera i sagnuo se, a kad se uspravio u ruci je držao flašu sa šarenom etiketom.
Treba da proslavimo ovo! rekao je. Da dočekamo kako dolikuje našeg najboljeg prijatelja, Ričarda Nunana, koji ne napušta prijatelje u nevolji, iako od toga nema nikakve koristi.
Šteta samo što nije tu Imalin...
Pa nazovi ga predložio je Nunan.
Redrik je odmahnuo crvenokosom glavom.
Nema on tamo telefon... Idemo, idemo!
Prvi je ušao u dnevnu sobu i stavio bocu na sto.
Slavićemo, tata! rekao je nepomičnom starcu. Ovo je Ričard Nunan, naš prijatelj! Dik, ovo je moj otac, Šuhart-stariji...
Ričard Nunan se u mislima sav skupio od jeze, istovremeno razvlačeći usta u širok osmeh, pozdravljajući rukom i obraćajući se kopiji:
Drago mi je, mister Šuharte. Kako ste?... A mi se već znamo, Rede obratio se Šuhartu mlađem, koji je tražio čaše u baru. Jednom smo se već videli; istina, nakratko...
Sedi rekao mu je Redrik, pokazujući glavom fotelju preko puta starca. Ako mu se obraćaš govori glasnije; on skoro ništa ne čuje. Stavio je čaše na sto, odvio zatvarače flaša i rekao Nunanu: Sipaj. Tati samo malo, tek na dno...
Nunan je bez žurbe sipao piće u čaše. Starac je sedeo sve u istoj pozi, gledajući u zid. I uopšte nije reagovao kad mu je Nunan primakao čašu. A Nunan se već sasvim pribrao i prihvatio igru. To je bila igra, strašna i žalosna. Igru je započeo Redrik, a on se uključio u nju, kao što se celog života uključivao u tuđe igre, i strašne, i žalosne, i sramne, i divlje i mnogo opasnije nego što je ova. Redrik je podigao svoju čašu i rekao: «Da popijemo?» I Nunan je sasvim prirodno pogledao starca, a Redrik je kucnuo svojom čašom Nunanovu i rekao: «Pijmo, pijmo...» Onda je Nunan opet prirodno klimnuo i nasmešio se, pa su ispili.
Redrik je, blistavih očiju, govorio veselo i pomalo izveštačeno:
Gotovo je! Zatvor mene više neće videti. Kad bi ti znao, kako je lepo kod kuće! Para imam, i već sam bacio oko na jednu kuću, sa vrtom, kao kod Lešinara Barbridža... Znaš li da sam hteo da se odselim odavde? To sam u zatvoru odlučio. Šta da sedim u ovoj smrdljivoj palanci? Nek ide sve do đavola, a ja lepo odoh odavde. Kad tamo, dok sam ja sedeo u zatvoru, zabranili iseljavanje! Šta, da nismo postali zarazni za ove dve godine?...
On je govorio i govorio, a Nunan je klimao glavom, pijuckajući viski i ubacujući saosećajne psovke i retorička pitanja, a onda je počeo da ispituje Redrika o kući gde je, kakva je, koliko košta? i ušao u spor sa Redrikom. Nunan je dokazivao da je kuća skupa i na lošem mestu, izvadio je beležnicu, počeo da je lista i da čita adrese napuštenih kuća koje će vlasnici prodati u bescenje, a ni opravka ga neće koštati ništa ako preda molbu za iseljenje, bude odbijen pa onda zatraži kompenzaciju.