Tu sam se prekinuo jer sam primetio da me Ernest gleda zapanjeno i postalo mi je neprijatno.
Ja, inače, ne volim da ponavljam tuđe reči, čak ni ako mi se dopadaju. Pogotovo što kod mene one zvuče nekako falš. Kad Kiril govori slušaš kao omađijan. A ja govorim isto to, a ispada nekako drugačije. Možda je to zato što Kiril nikad nije doturao plen iz Zone pod Ernestovu tezgu. Pa dobro...
Tu se moj Erni trgnuo i brzo mi nasuo još šest prstiju odjednom. Kô veli: šta lupetaš, momak, saberi se. A šiljatonosi gospodin Makno opet je liznuo svoj burbon pa će:
Da, naravno... Večni akumulatori, «plava panaceja»[1] Ali, da li vi stvarno verujete u sve to?
Šta ja stvarno verujem, to se vas ne tiče odgovaram. Ja sam vam govorio o gradu. A sa svoje strane mogu vam reći ovo: šta ima u toj vašoj Evropi? Video sam ja nju. Danju crkavaš na poslu, uveče zuriš u televizor...
Ne mora to biti obavezno Evropa...
Svejedno. Svuda je isto, osim što je na Severnom polu još i hladno.
A evo šta je čudno: ja sam stvarno verovao u to što sam govorio. I naša Zona, kučka prokleta, podmukli ubica, bila mi je tog trenutka stoput draža od njihovih Evropa i Afrika. Nisam ja tada bio pijan, već sam prosto na trenutak zamislio sebe kako se sav isceđen vraćam s posla u stadu istih takvih kretena, kako me u podzemnoj guraju sa svih strana i kako mi se sve smučilo i nije mi ni do čega.
A šta vi kažete? okrenuo se Makno Ernestu.
Ja imam svoj posao neljubazno odgovara Erni. Ja vam nisam tamo neki klinac! Ja sam sav svoj kapital uložio u ovo. Kod mene ponekad navraća i sâm komandant, general, razumeš?
Zašto bih se selio odavde?
Tu gospodin Makno uze nešto da mu tumači navodeći i neke brojke, ali ja ga više nisam slušao. Povukao sam dobar gutljaj, izvadio iz džepa sitniš, sišao sa stolice i kao prvo uključio muzički automat. Ima tamo jedna dobra pesma «Ne vraćaj se ako nisi siguran». Odlično zvuči posle Zone... Automat, dakle, trešti, a ja uzeh svoju čašu i odoh do «Jednorukog Džeka» da poravnam neke stare račune. I prolete vreme kao ptičica... Ubacujem ja svoj poslednji novčić, kad u našu gostoprimljivu kuću ulaze Ričard Nunan i Imalin. Imalin se već udesio, a on, kad je takav, samo gleda s kim bi da se potuče. Nunan ga nežno drži pod ruku i umiruje šalama. Lep par! Imalin krupan, blistavocrne kože kao oficirska čizma, kudrav, sa ručerdama do kolena, a Dik omalen, bucmast, rumen ma, kô bebino dupe.
A šta vi kažete? okrenuo se Makno Ernestu.
Ja imam svoj posao neljubazno odgovara Erni. Ja vam nisam tamo neki klinac! Ja sam sav svoj kapital uložio u ovo. Kod mene ponekad navraća i sâm komandant, general, razumeš?
Zašto bih se selio odavde?
Tu gospodin Makno uze nešto da mu tumači navodeći i neke brojke, ali ja ga više nisam slušao. Povukao sam dobar gutljaj, izvadio iz džepa sitniš, sišao sa stolice i kao prvo uključio muzički automat. Ima tamo jedna dobra pesma «Ne vraćaj se ako nisi siguran». Odlično zvuči posle Zone... Automat, dakle, trešti, a ja uzeh svoju čašu i odoh do «Jednorukog Džeka» da poravnam neke stare račune. I prolete vreme kao ptičica... Ubacujem ja svoj poslednji novčić, kad u našu gostoprimljivu kuću ulaze Ričard Nunan i Imalin. Imalin se već udesio, a on, kad je takav, samo gleda s kim bi da se potuče. Nunan ga nežno drži pod ruku i umiruje šalama. Lep par! Imalin krupan, blistavocrne kože kao oficirska čizma, kudrav, sa ručerdama do kolena, a Dik omalen, bucmast, rumen ma, kô bebino dupe.
A! viče Dik, ugledavši me. Tu nam je i Red! Dođi kod nas, Red!
Tako je! grmi Imalin. U celom ovog radu ima samo dva prava čoveka Red i ja! Svi ostali su svinje i satanina deca. Red! I ti služiš satani, ali si ipak čovek.
Ja idem do njih sa svojom čašom. Imalin me dohvati za jaknu, povlači na stolicu i kaže:
Sedi, Riđi! Sedi, slugo satanin! Volim te. Daj da oplačemo grehe ljudske. Gorko ćemo plakati!
Ajde kažem. Progutaćemo grešne suze naše.
Jer dolazi dan! proriče Imalin. Jer već je zauzdan konj bled i već je u stremen stavio nogu jahač njegov.[2] I uzalud molitve onih što su se prodali satani. Spasiće se samo oni koji su se digli na njega. Vi, deco čovečija, koji ste od satane zavedeni, koji se sataninim igračkama igrate, koji satanina blaga tražite vama govorim: slepi ste! Osvestite se, hulje, dok još nije kasno! Uništite đavolje igračke! Tu je on odjednom zaćutao kao da je zaboravio kako ide dalje. A hoće li mi dati ovde da pijem? upitao je sasvim drugačijim glasom. I gde sam ja to?... Znaš, Riđi, opet su me izbacili sa posla. Kažu, agitator. Ja im kažem: osvestite se, sami ste slepi i druge slepce u provaliju vučete! A oni se smeju. Onda sam razbio njušku šefu i otišao. Sad će me u zatvor. A zašto?
Stigao je Dik i stavio flašu na sto.
Danas ja plaćam! doviknuo sam Ernestu.
Dik me pogleda iskosa.
Sve je po zakonu kažem. Dobio sam premiju.
Išli ste u Zonu? pita Dik. Jeste li doneli nešto?
Punu «praznu kutiju» kažem. Položili smo je na oltar nauke. Hoćeš li da sipaš ili nećeš?
«Prazna kutija»! jadikuje Imalin. Zbog nekakve «prazne kutije» on rizikuje svoj život!
Ostao je živ, ali je zato doneo u svet još jednu đavolju napravu... A da li si mislio, Riđi, koliko će zla i bola...
Prekini, Imaline kažem mu strogo. Pij i raduj se što sam se živ vratio. Za uspeh, momci!
I krenuli smo «za uspeh». Imalin se skroz raspekmezio: sedi, plače, iz očiju mu curi kô iz slavine. Ništa, znam ja njega. Sad je u takvoj fazi da plače i propoveda kako je Zona đavolja sablazan, da se iz nje ništa ne sme iznositi a ono što je već izneseno treba vratiti i živeti kao da nikakvih Zonâ i nema. Đavolovo đavolu. Ipak, volim tog Imalina. Ja uopšte volim čudake. Imalin, kad ima para, otkupljuje plen od bilo koga i bez cenkanja, a onda ga noću nosi natrag i zakopava...
Uh, ala se dernja! Dobro, proći će ga.
Kakva ti je to «puna prazna kutija»? pita Dik. Za običnu «praznu kutiju» znam, ali za punu čujem prvi put.
Ja mu objasnih, a on klima glavom.
Da kaže to je stvarno nešto novo. A s kim si išao? Sa onim Rusom?
Da odgovaram. Sa Kirilom i Tenderom. To je jedan laborant.
Sigurno si imao muke sa njima...
Uopšte nisam. Sasvim dobro su se držali. Naročito Kiril. Rođeni stalker kažem. Da je malo iskusniji i da ga prođe preterana žustrina, ja bih sa njim svaki dan mogao u Zonu.
I svake noći? pita on sa pijanim osmehom.
Ostavi se toga kažem. Šala je šala...
Znam kaže. Šala je šala, a zbog ovakvih šala moglo bi se i u zatvor. Smatraj da sam ti dužan dva šamara...
Kome dva šamara? skočio je Imalin. Koga treba po njušci?
Dohvatismo ga za ruke i jedva ga posadismo natrag u stolicu. Dik mu stavi cigaretu u zube i prinese upaljač. Smirismo ga. U međuvremenu, u bar je pristizalo sve više naroda. Šank je već bio oblepljen, a i mnogi stolovi zauzeti. Ernest je već pozvao svoje devojke, jure one između stolova, nose šta je ko poručio pivo, koktele, čisto. Ja gledam: u poslednje vreme u gradu se pojavilo mnogo novih faca sve više je nekakvih klinaca sa pomodnim šarenim maramama. Rekoh to Diku a on klimne.
Tako je to kaže. Počinje se sa velikim radovima. Institut podiže tri nove zgrade, a osim toga, spremaju se i da ograde Zonu zidom od groblja do starog ranča. Završavaju se dobra vremena za stalkere...
A kad su za stalkere bila dobra vremena? kažem i mislim se: eto ti ga sad, lepu vest mi je doneo. Znači, odsad nema ništa sa strane. Možda je to i bolje manje je rizika. Ići ću u Zonu danju, legalno zarada je, naravno, mnogo manja, ali je zato i mnogo sigurnije: «leteće platforme», specodela, ovo-ono, a i o patrolama neću morati da brinem. Živeću od plate a piću od premija. I onda se ipak ozlovoljih. Opet treba paziti na svaki groš: ovo se može sebi dozvoliti, ono ne može...
Treba štedeti novac za Gutu, u bar više neću moći da idem, ali zato ćemo ići u bioskop... I sve će biti sivo. Svakog dana sivo, i svake večeri sivo, i svake noći sivo...
Sedim ja tako i razmišljam a Dik mi govori na uvo:
Sinoć sam u hotelu svratio u bar da popijem nešto protiv nesanice, a tamo sede neki novi.
Odmah mi se nisu dopali. Jedan od njih seda do mene i počinje razgovor, onako izdaleka, okolo naokolo, sugeriše mi kako on mene zna, zna ko sam ja i gde radim i nagoveštava da je spreman dobro da plati za razne usluge...
Policijski provokator konstatujem. Dosadno mi je to, takvih sam se tipova ovde već nagledao i razgovora o «uslugama» naslušao.
Nije, dragoviću moj, saslušaj me do kraja. Ja sam malo popričao sa njim, naravno, oprezno, glumio sam budalu. Dakle, «crne kapljice», «zujalice» i ostala bižuterija njega ne zanimaju. A o tome šta mu treba govorio je samo izokola.
Pa dobro, šta je to hteo da nabavi? pitam ja iznervirano.
Koliko sam ja shvatio, «veštičje pihtije» odgovara Dik i gleda me nekako čudno.
Ma nemoj, baš to mu treba! uzviknem. A da mu nije slučajno potrebna i «smrt-lampa»?
Ja sam ga to isto pitao.
I šta kaže?
Kaže da jeste.
Ma je li?! Onda neka ide sam i nek uzme. Pa to je sitnica! «Veštičjih pihtija» puni su podrumi, samo da uzmeš lopatu i da vadiš. Sahrana na sopstveni račun.
Dik ćuti, gleda me ispod oka i čak se ne osmehuje. Šta mu je, kog đavola, nije valjda ozbiljno mislio da ja to uradim? I onda mi se upalila sijalica.
Čekaj malo kažem. Pa ko je bio taj, kad je čak i u Institutu zabranjeno proučavanje «pihtija»?
Čekaj malo kažem. Pa ko je bio taj, kad je čak i u Institutu zabranjeno proučavanje «pihtija»?
Aha kaže Dik i dalje me gledajući. Istraživanje, koje predstavlja potencijalnu opasnost za čovečanstvo. Jesi li sad shvatio ko je to bio?
Nisam shvatio ništa.
Vanzemaljac, šta li? kažem.
On se nasmejao grohotom, potapšao me po ramenu pa će:
E, baš si naivan! Daj bolje da popijemo.
Ajde kažem ja, a u sebi se kuvam. Onome sam priprost, ovome sam naivan... Ej! vičem. Imaline! Dosta si spavao, daj da pijemo.
Ne vredi, spava taj. Spustio svoju crnu njušku na crni sto i spava, ruke mu vise do poda. Ja i Dik nastavismo da pijemo bez Imalina.
Pa dobro kažem naivan ili ne, ali ja bih o tom tipu javio kud treba. Koliko god mrzeo policiju, sâm bih otišao i prijavio ga.
Da, da kaže Dik. A onda bi te u policiji pitali: a zašto se taj tip obratio baš vama? Ajde sad?