Сарнер седе. Након краће унутрашње борбе Рохан саопшти о оним комадићима сапуна које је запазио у купатилу.
Затим устаде Гралев. Под слојем поцепаних мапа и књига било је на палубама пуно сасушеног измета.
Неко други исприча о кутији од конзерве, која је носила трагове зуба. Као да је неко покушавао да прогризе лим. Гарб је највише био уплашен жврљаријама у бродској књизи летења и спомињањем мушица. Није се задржао на томе.
Рецимо да је из оне тектонске пукотине у граду наишао талас отровних гасова и да га је ветар бацио на ракету. Ако због неопрезности брод није био добро затворен
Није био чврсто затворен само спољни затварач, колега Гарб. О томе сведочи песак у барокомори. Унутрашњи је био затворен
Могли су да га затворе после, када су већ почели да осећају отровно дејство гаса
Али то је немогуће, унутрашњи затварач не можете отворити ако је отворен спољни. Отварају се на смену, то искључује сваку неопрезност или немарност
Али за мене не подлеже сумњи једно, да се то догодило нагло. Скупно лудило више не говорим о томе да се за време лета кроз празан простор дешавају случајеви скупне психозе, али никада на планетама, и то још дословно неколико дана након слетања. Скупно лудило које захвата целу посаду могло би да буде само последица тровања
Или подетињења, примети Сарнер.
Како? Шта ви то говорите? запањи се Гарб. Треба ли то да буде шала?
Не шалим се у оваквим приликама. Споменуо сам подетињење, јер нико овде то није споменуо. А ипак оне жврљарије у књизи летења, они поцепани звездани алманаси, она с муком исписивана слова видели сте, зар не?
Али шта то значи? упита Нигрен. Треба ли то да буде јединица болести?
Не. Ваљда не постоји таква, зар не, докторе?
Сигурно не.
Опет завлада ћутање. Астрогатор се колебао.
То би могло да нас гурне у погрешном правцу. Резултати некроптичких ослушкивања су увек непоуздани. Али сада не знам шта би нам још могло нашкодити. Докторе Сакс
Неурофизиолог саопшти о слици какву су добили од мозга човека који се смрзао у хибернатору, и не пропусти да спомене слогове који су остали у слушном сећању покојниковом. То изазва праву буру питања; њихова унакрсна ватра закачи и Рохана, јер је и он учествовао у експерименту. Али не дођоше ни до каквог закључка.
Оне мрље могле би се довести у везу с мушицама, рече Гарб. Чекајте. А можда су узроци смрти били различити? Рецимо да су посаду напали некакви отровни инсекти најзад, не да се утврдити траг ситног убода на мумификованој кожи. А онај пронађен у хибернатору просто је покушао да се сакрије од тих инсеката да би избегао судбину другова и смрзнуо се.
Али зашто је пре смрти запао у амнезију?
То је губљење памћења, је ли тако? Је ли то утврђено потпуно сигурно?
Утолико уколико су сигурни резултати некроптичког испитивања.
Али шта кажете о хипотези о оним инсектима? Нека се о том питању изјасни Лауда.
Био је то главни палеобиолог брода; устао је и сачекао да се сви утишају.
Није случајно што нисмо уопште говорили о такозваним мушицама. Свако ко се макар мало разуме у биологију зна да никакви организми не могу да живе ван одређеног биотопа, то јест више јединице у чији састав улазе средина и све врсте које у њој живе. Тако је у целом познатом Космосу. Живот или ствара огромну разноликост облика, или не настаје уопште. Инсекти не би могли да настану без истовременог развоја надземног биља, других симетричних устројстава, бескичмењака итд. Нећу вам излагати општу теорију еволуције, мислим да је довољно ако вам кажем да је то немогуће. Нема овде никаквих отровних муха нити других чланконогих зглавкара, тврдокрилаца или паукова. Нема такође никаквих њима сродних врста.
Не можете бити баш тако самоуверени! повика Балмин.
Да сте били мој ђак, Балмине, не бисте стигли на овај брод, јер не бисте положили код мене испит, рече палеобиолог непоколебљиво, и присутни се против воље осмехнуше. Не знам како стојите с палеонтологијом, али из еволуције биологије имате слабу!
Почиње да се рађа типични спор стручњака зар није штета времена? шапну неко Рохану иза леђа. Рохан се осврну и угледа широко, опаљено лице Јарга, који му даде оком знак.
Значи, то можда нису инсекти овдашњег порекла, упорно је остајао при своме Балмин, можда су однекуд пренесени
Откуда?
Са планета Нове
Сада сви почеше углас да говоре. Прошло је доста времена док не умирише окупљене.
Господо, повика Сарнер, знам од кога је Балмин преузео своју идеју. Од доктора Гралева
Шта могу не одричем се ауторства, рече физичар.
Одлично. Рецимо да себи више не можемо да допустимо луксуз вероватних хипотеза. Да су нам нужне хипотезе луде. Нека буде и тако. Господо биолози! Рецимо да је некакав брод с планете Нове донео овамо инсекте Да ли су могли да се прилагоде месним условима?
Ако хипотеза треба да буде луда могли би, сложи се са свога места Лауда. Али чак и луда хипотеза мора да објашњава све.
То значи?
То значи да мора објаснити шта је нагризло цео Кондоров спољни оклоп, и то до те мере да, како ми кажу инжењери, брод неће бити способан за лет док се на њему не обави темељан ремонт. Мислите ли можда да би се неки инсекти прилагодили да се хране молибденовом легуром? То је једна од најтврђих супстанци у целом Космосу. Инжењеру Петерсене, шта може да нагризе тај оклоп?
Када је добро зацементиран, у ствари, ништа, рече заменик главног инжењера. Могуће га је донекле просврдлати дијамантима, али за то треба имати тоне сврдала и хиљаде часова времена. Успешније би могло киселинама. Али то су киселине неорганске, морају да делују на температури од најмање две хиљаде степени и уз одговарајуће катализаторе.
А шта је, по вашем мишљењу, нагризло оклоп Кондора?
Појма немам. Изгледа тако као да је био уроњен у купку с киселином и то на одговарајућој температури. Али како је то учињено без плазматских лукова и без катализатора не умем себи да објасним.
Ето вам ваших мушица, колега Балмине, рече Лауда и седе.
Мислим да нема смисла настављати дискусију, проговори астрогатор, који је дотле ћутао. Можда је било прерано да је започнемо. Не преостаје нам ништа друго, него да вршимо испитивања. Поделимо се у групе. Једна ће се позабавити рушевинама. Друга Кондором. А трећа ће начинити неколико испада у дубину западне пустиње. То је максимум наших могућности, јер чак и ако се покрену неке машине на Кондору, не могу с периметра да скинем више од четрнаест енергобота, а и надаље ће обавезивати трећи степен
4. ПРВИ
Склиско, тињајуће црнило окружавало га је са свих страна. Гушио се. Очајничким покретима трудио се да стргне са себе неку врсту нематеријалних омотача, који су га обавијали, тонући све дубље, с криком који му беше застао у набреклом грлу узалуд је тражио оружје, био је го, последњи пут је напрегнуо све снаге да крикне. Заглушујући звук трже га из сна. Рохан скочи с лежаја полуприсебан, знајући само то да га окружава мрак у коме непрестано звони алармни сигнал. То више није био кошмар. Упалио је светлост, навукао комбинезон и отрчао до лифта. Око њега су се на свим спратовима гурали људи. Чуо се отегнут звук сигнала, црвени натписи у з б у н а горели су на зидовима. Утрчао је у командну кабину. Обучен као по дану, астрогатор је стајао пред главним екраном.
Већ сам опозвао узбуну, рече мирно. То је само киша, Рохане, али погледајте. Врло леп призор.
Одиста, екран који је показивао горњи део ноћнога неба горео је од безбројних искара пражњења. Кишне капи, падајући с висине, падале су на невидљиву завесу поља сила, које је заклањала Непобедивог попут огромног лука и, претварајући се у трен ока у микроскопске ватрене експлозије, обасјавале су цео видик треперавом светлошћу, сличном стотинак пута појачаној поларној светлости.
Требало би боље програмирати аутомате рече Рохан слабим гласом, већ сасвим будан. Изгубио је вољу за спавањем. Мораћу да кажем Тернеру да не укључује анихилацију. Иначе ће нас шачица песка коју ветар нанесе дизати из сна усред ноћи
Рецимо да је ово била пробна узбуна. Нека врста маневра, одговори астрогатор, који је изгледа био у неочекивано добром расположењу. Сада је четири. Можете се вратити у своју кабину, Рохане.
Право да вам кажем, немам воље. А јесте ли ви?
Спавао сам. Мени је довољно четири часа. Након шеснаест година празнине ритам сна и бдења нема у човеку ничег више заједничког са старим земаљским навикама. Размишљао сам, Рохане, о максималном обезбеђењу истраживачких екипа. Неће бити једноставно вући свуда енергоботе и развијати завесе сила. Шта ви мислите?
Могли би људима да се дају индивидуални емитори. Али то такође неће решити све. Човек у мехуру сила не може ничег да се дотакне знате како то изгледа. А ако се превише сузи зрачење енергетског мехура, може чак и сам човек да се опрљи. Видео сам такве случајеве.
Мислио сам чак и о томе да никог не пуштам на копно и да све радимо помоћу робота, теледиригованим системом, признаде астрогатор. Али то је добро за неколико часова, за дан рецимо, а мени се чини да ћемо овде остати дуже
Па шта намеравате да учините?
Свака група ће имати полазну базу заштићену пољем сила, али поједини истраживачи ће морати да добију извесну слободу кретања. Иначе ћемо се тако добро обезбедити против несрећних случајева, да ништа нећемо постићи. Неопходан је услов да сваки човек који ради ван заштитног поља има иза себе заштићеног човека који пази на његове покрете. Не губити се испред очију то је први принцип на Регис III.
Где сте мене распоредили?
Хтели бисте да радите на Кондору? Видим да не бисте хтели. Добро. Остаје град или пустиња. Можете да бирате.
Бирам град, господине астрогаторе. Стално ми се чини да је тамо скривена тајна
Може бити. Онда сутра, у ствари данас, јер већ свиће, узимате своју јучерашњу екипу. Додаћу вам још два арктана. Вредело би такође да узмете нешто ручних ласера, јер ми се све чини да оно дејствује с невелике удаљености
Шта?
Кад бих и сам знао. Аха. И кухињу узмите, тако да будете потпуно независни од нас и у случају потребе да можете да радите без сталне материјалне зависности од брода
Црвено сунце, које готово није грејало, превалило се преко небосклона. Сенке гротескних грађевина издужавале су се и спајале. Покретне дине између металних пирамида ветар је стално пребацивао на друга места. Рохан је седео на тешком транспортеру и кроз доглед посматрао Гралева и Чена, који су се ван домета поља сила мотали у подножју црнкастог пчелињег сата. Појас на којем је висио ручни светлосни бацач секао му је врат. Одмакао га је унатраг колико се дало, не испуштајући из вида двојицу људи пред собом. Плазматична лампа за лемљење у Ченовим рукама светлела је као ситан, али заслепљујуће јак брилијант. Изнутра из кола до Рохана стиже ритмично понављани позивни сигнал, али он ни за тренутак не окрену главу. Чуо је како шофер одговара бази.