Непобедиви - Станислав Лем 16 стр.


Разумем, господине астрогаторе. Астрогатор одшкрину врата командне кабине. Тернере, шта има тамо? Ништа?

Ништа, господине астрогаторе. Само пуцкетање. Много статичног, али ништа више.

Никаквог трага емисионог спектра?

Никаквог


То значи да ниједна од летећих машина више не употребљава своје оружје да су престали да се боре, помисли Рохан. Када би водили акцију ватром ласера, или макар само индукционим бацачима, сатови Непобедивог би то открили на раздаљини од неколико стотина километара.

Рохан је био превише фасциниран драматичном ситуацијом да би стигао да се узнемирава због задатка који је примио од астрогатора. Уосталом, не би за то имао времена. Те ноћи Рохан није склопио ока. Требало је проверити све инсталације коптера, оптеретити га додатним тонама горива, натоварити намирнице и оружје, тако да једва стигоше да све ураде до одређеног часа. Двоспратна машина тешка седамдесет тона диже се у ваздух узвитлавши читаве облаке песка и крену право ка северо-истоку тачно у часу када се руб црвеног сунчевог диска помолио иза хоризонта. Одмах након старта Рохан се диже на петнаест километара; у стратосфери је могао да развије максималну брзину, сем тога, мање је било вероватноће да ће тамо наићи на црни облак. Бар је тако мислио. Можда је и у праву, а можда је једноставно имао среће, углавном непун сат касније спустише се при светлости косих сунчаних зрака у средину засутог кратера, на чијем је дну још владао мрак.

Пре но што стубови врелих гасова који су шибали из машине избацише у ваздух пешчану прашину, оператори визије дадоше алармни сигнал навигационој кабини и јавише да у северном делу кратера виде нешто сумњиво. Тешка летећа машина се заустави, лако подрхтавајући, као на невидљивој, натегнутој опрузи, и с висине од пет стотина метара извршиће подробно осматрање тога места.

На пепељасто риђем тлу на екрану увећивача показаше се ситни правоугаоници, распоређени с геометријском тачношћу око већег, челично-сиве боје. Заједно са Гарбом и Балмином, који су били с њим на крми, Рохан препознаде возила Регнарове експедиције.

Без одлагања приземљише не много далеко од тога места, држећи се свих прописа опрезности. Телескопске ноге коптера још не престаше да раде, повијајући се у одмереним чучњевима, кад избацише трап и послаше две извиђачке машине, заштићене покретним пољем сила. Унутрашњост кратера подсећала је на плитку зделу с назубљеним рубовима. Средишну вулканску купу покривала је црномрка кора лаве.

Преваљивање пута од пола километра толико је мање-више износила раздаљина однело је покретној извидници неколико минута. Радио-веза је била одлична. Рохан је разговарао с Гарбом, који се налазио у чеоном транспортеру.

Узвисина се завршава одмах ћемо их угледати, неколико пута је поновио Гарб. Убрзо викну:

Ено их! Видим их!

И мирније:

Изгледа да је све у реду. Један, два, три, четири све су машине на својим местима али зашто стоје на сунцу?

А људи? Видите ли их? распитивао се Рохан, стојећи над микрофоном затворених очију.

Да, нешто се тамо миче то су двојица аха, још један и неко лежи у хладу видим их, Рохане.

Његов глас се удаљи. Рохан га чу како нешто говори своме шоферу. Разлеже се туп удар, што је сведочило да су испалили димну флеру. Гарбов глас се врати:

Поздрављамо их дим мало лети на њихову страну одмах ће се разићи Јарг шта је тамо? Шта! Како то хеј! Ви, тамо!

Његова вика одмах испуни целу кабину, и прекиде се. Рохан је разазнавао звукове мотора који су се један за другим гасили, затим се чу како неко трчи, неки нејасни дозиви, који су се губили због раздаљине, један дозив, други, а онда завлада тишина.

Његова вика одмах испуни целу кабину, и прекиде се. Рохан је разазнавао звукове мотора који су се један за другим гасили, затим се чу како неко трчи, неки нејасни дозиви, који су се губили због раздаљине, један дозив, други, а онда завлада тишина.

Хало! Гарб! Гарб! понови Рохан набреклим уснама. Кораци на песку се приближише, у звучнику зашкрипа.

Рохане! разлеже се измењен, задихан Гарбов глас. Рохане! То је исто као с Кертеленом! Одсутни, не препознају нас, ништа не говоре Рохане, чујете ли ме?!

Чујем сви исто?

Изгледа још не знам, Јарг и Тернер иду од једног до другог

Како, а поље?

Поље је искључено. Нема га. Не знам. Очевидно су га искључили.

Има ли трагова борбе?

Не, ништа. Машине стоје све целе, неоштећене а они леже, седе, може човек да их тресе шта? Шта је тамо?!

До Рохана допре нејасан глас, испрекидан отегнутим цвиљењем. Он стисну вилице, али не могаде да савлада мучнину, од које му се грчила утроба.

Сто му громова, то је Гралев! разлеже се Гарбов глас. Гралеве, човече. Не познајеш ме?!

Његово узбуђено дисање одједном испуни целу кабину.

И он прокркља. Неко време је ћутао, као да прикупља снагу.

Рохане, не знам да ли ћемо моћи сами Треба их све покупити одавде. Пошаљите још људи

Одмах.

Један сат касније кошмарна поворка се заустави под металним подножјем суперкоптера. Од двадесет и двојице људи, који су кренули на пут, остало је само осамнаест; судбина четворице није била позната. Већина је допустила да без отпора буду доведени; али петорицу су морали да доведу силом, јер нису хтели да напусте место на коме су нађени. Пет пари носила кренуло је у импровизовану амбуланту на доњој палуби коптера. Осталих тринаест остављали су ужасан утисак изразима лица која су личила на маске; њих су увели у посебно одељење, где су их без отпора сместили на лежајеве. Требало их је свући, изути им ципеле, јер су били беспомоћни, као новорођенчад. Рохан, неми сведок те сцене, приметио је, стојећи између редова лежајева, да је већина пронађених пасивно мировала, а они малобројни они које су морали да доведу силом лелекала и плакала гласовима који су изазивали ужас.

Препустио их је бризи лекара, а сам је послао у потрагу за несталима целу опрему којом је располагао. Опреме је имао довољно, пошто је покренуо и поставио на напуштене машине своје људе. Управо је послао последњу патролу, када га информатор позва у кабину; успоставили су везу с Непобедивим.

Чак се није ни зачудио због тога. Изгледало је као да није више способан да се било чему чуди. Сажето је поднео Хорпаху извештај о свему што се догодило.

Којих људи нема? хтеде да зна астрогатор.

Самог Регнара, Бенигсена, Коротке и Мида. Шта је с летелицама? упита са своје стране Рохан.

Немам никаквих вести.

А облак?

Јутрос сам послао тројну патролу. Вратила се пре један сат. Нема тамо ни трага од облака.

Ничег? Уопште ничег?

Ничег.

Ни летелица?

Ничег.

6. ЛАУДИНА ХИПОТЕЗА

Доктор Лауда покуца на врата астрогаторове кабине. Кад уђе, угледа астрогатора како нешто бележи на фотограмометричкој карти.

Изволите? не дижући главу рече Хорпах.

Хтео сам нешто да вам кажем.

Је ли хитно? За петнаест минута стартујемо.

Не знам. Чини ми се да почињемо да схватамо шта се овде дешава рече Лауда.

Астрогатор одложи шестаре. Очи им се сретоше. Биолог није био ништа млађи од команданта. Било је чудно што су га уопште пуштали да лети. Очевидно му је много било до тога стало. Више је личио на старог механичара, него на учењака.

Тако вам се чини, докторе? Слушам вас.

У океану има живота, рече биолог. У океану има, а на копну га нема.

Зашто? На копну је такође било живота, Балмин је пронашао трагове.

Јесте, али они су стари више од пет милиона година. После тога је све што је живело на копну уништено. Ово што ћу казати звучи фантастично, астрогаторе, и у ствари немам за то никаквих доказа, али тако је. Молим вас да прихватите да је некада, управо пре више милиона година, слетела овамо ракета из другог система. Можда из региона Нове.

Говорио је сада брже, али мирно.

Знамо да су пре ерупције џете Лире шесту планету система насељавала разумна бића. Имала су високо развијену цивилизацију технолошког типа. Претпоставимо да се овде спустио извиђачки брод Лирана и да је дошло до катастрофе. Или до другог неког несрећног случаја у коме је погинула цела посада. Рецимо, некаква експлозија у реактору, ланчана реакција довољно, да олупина која је пала на Регис није на палуби имала више ниједног живог бића. Преживели су само аутомати. Лирани вероватно такође нису били човеколики. Дакле, ти аутомати су преживели и спустили брод. Били су то изванредно специјализовани хомеостатички механизми, способни да истрају чак и у најтежим условима. Нису над собом имали никога више ко би им издавао наређења. Онај њихов део који је у развојном погледу био најсличнији Лиранима можда се трудио да брод поправи, иако у насталој ситуацији то није имало значаја. Али знате како је. Робот поправљач поправљаће оно што му је одређено без обзира на то да ли то неком служи или не. Потом су превагу однели други аутомати. Постали су независни од првих. Може бити да је месна фауна покушала да их нападне. Ту су постојали гуштерасти гмазови, било је, значи, и грабљиваца, а грабљиве животиње извесног типа нападају све што се креће. Аутомати су започели с њима борбу и уништили их. За ту борбу морали су да се прилагоде. Преобразили су се тако да би се што боље прилагодили условима који су владали на планети. Кључно питање било је, по мом мишљењу, то што су ови аутомати поседовали способност да производе друге, зависно од потреба. Дакле, рецимо, за савладавање летећих гуштера били су потребни летећи механизми. Никаквих конкретних појединости, дабоме, немам. Говорим онако како бих сличну ситуацију замислио у условима природне еволуције. Можда овде није било летећих гуштера, можда су постојали подземни, кртични гмазови. Не знам. Углавном, током времена они механизми који су постојали на копну савршено су се прилагодили условима и успешно су победили све облике животињског света на планети. Биљног такође.

Биљног такође? Како то објашњавате?

Нисам баш сигуран. Могао бих да изнесем чак и неколико различитих хипотеза, али више волим да то не чиним. Уосталом, још нисам казао оно најважније. Током свог битисања на планети потоњи механизми, после многих стотина покољења, престали су да буду слични онима који су их првобитно створили, то значи производима лиранске цивилизације. Схватате? То значи да је започела мртва еволуција. Еволуција механичких уређаја. Шта је првенствено начело хомеостата? Истрајати у условима који се мењају, чак и у најнепријатељскијим, најтежим. Даљим формама те еволуције металних система који имају моћ самосталне организације главна опасност није уопште претила од животиња или биља са домаће планете. Морали су да освоје изворе енергије и материјала од којих би могли да производе резервне делове и организме потомке. Развили су дакле неку врсту рударства, у потрази за рудама метала. Првобитни њихови потомци, они што су овамо стигли на оном хипотетичном, броду, били су без сумње покретани нуклеарном енергијом. Али на Регису нема уопште радиоактивних елемената. Дакле, извор енергије био је за њих затворен. Морали су да траже други. Морало је да дође до оштре енергетске кризе, и мислим да је тада дошло до узајамне борбе тих уређаја. Напросто, до борбе за опстанак, за живот. А на њој се заснива еволуција. На селекцији. Уређаји који су у интелектуалном погледу стајали високо, али неспособни да истрају, рецимо због својих размера, који су захтевали знатне количине енергије, нису могли да издрже у конкуренцији с уређајима у том погледу неразвијенијим, али који су ипак били економичнији и енергетски уноснији

Назад Дальше