Redrik je uzeo baterijsku lampu i prošao napred-nazad ivicom puta, gledajući tragove. Njih uglavnom nije ni bilo. Landrover je, izlazeći na cestu, ugazio visoku travu, ali ona će se za par sati sasvim podići. Oko onog mesta gde su stajala patrolna kola ostalo je mnogo opušaka i Redrik se setio da već dugo želi da zapali. Izvadio je cigaretu i zapalio, mada bi ovog časa najradije skočio u kola i odjurio što pre odavde. Ali tako se nije moglo. Sve se mora raditi polako i promišljeno.
Šta radiš? plačnim glasom pitao je Barbridž iz kola. Vodu nisi sipao, mreže su suve...
Sakrij ranac!
Zaveži! oštro je rekao Redrik. Ne smetaj mi. Barbridž je ućutao. Ući ćemo u grad sa južne strane.
Kako s južne strane? Šta pričaš? Upropastićeš mi kolena, ubico! Moja kolena!
Redrik je zakopčao odelo i gurnuo svoj opušak u kutiju od šibica.
Ne cmizdri, Lešinaru grubo je rekao. Ne možemo pravo kroz grad. Ima tri rampe, zaustaviće nas bar na jednoj.
Pa šta onda?
Pogledaće na tvoje papke, i gotovo.
Šta moji papci? Bacali smo bombe na ribu, noge mi je probio geler i to je sve!
A ako neko opipa?
Ako opipa, ja ću se tako proderati da će mu presesti pipanje.
Ali Redrik je već doneo odluku. Podigao je vozačevo sedište i, osvetljavajući lampom, otvorio skrovište.
Daj mi ranac.
Kanistar za benzin pod sedištem bio je lažan. Redrik je uzeo ranac i ugurao ga unutra, slušajući kako u rancu nešto zvekeće i lupa.
Ne mogu da rizikujem. Nemam prava.
Spustio je poklopac, posuo ga smećem, bacio odozgo neku krpu i najzad spustio i sedište.
Barbridž je stenjao, uzdisao, žalosnim glasom tražio da požure, opet obećavao Zlatnu kuglu i sve vreme se vrteo na svom sedištu, zabrinuto gledajući u sve slabiju tamu. Redrik nije obraćao pažnju na njega. Rasporio je plastičnu vreću sa vodom i ribom, vodu izlio pozadi na mrežu u dnu sanduka a živu ribu izručio u veći džak. Plastičnu vrećicu je pažljivo složio i gurnuo u džep kombinezona. Sad je sve bilo u redu: ribari se vraćaju sa ne baš uspešnog ribolova. Seo je za volan i pokrenuo vozilo.
Sve do odvojka puta vozio je ne uključujući farove. Levo se pružao debeli zid visok tri metra koji je ograđivao Zonu, a desno žbunje, šumarci, poneka zapuštena kuća sa zakucanim prozorima i oljuštenim zidovima. Redrik je dobro video u tami koja više i nije bila tako gusta i, osim toga, znao je na šta će uskoro naići, pa kad su se ispred kola ukazala pogrbljena leđa čoveka koji je ravnomerno koračao on čak nije ni oduzeo gas. Samo se nagnuo bliže upravljaču. O n a j je koračao sredinom ceste; kao i svi oni, išao je prema gradu. Redrik ga je obišao, priteravši kola sasvim do leve ivice puta, i onda još jače pritisnuo papučicu gasa.
Majko božija! Riđi, jesi li video?
Video sam odgovorio je Redrik.
Gospode!... Samo nam je to još trebalo!... mrmljao je Barbridž i odjednom počeo glasno da se moli.
Zaveži, budalo! podviknuo je na njega Redrik.
Odvojak puta je morao biti tu negde. Redrik je usporio, gledajući niz nakrenutih kućeraka i plotova koji su se pružali zdesna. Stara transformatorska stanica... bandera sa potpornjem... natruli mostić preko jarka... Redrik je savio volan. Auto je počeo poskakivati po džombama.
Kuda ćeš?! divlje se proderao Barbridž. Izgubiću noge zbog tebe!
Redrik se na trenutak okrenuo i iz zamaha udario starca po licu. Na nadlanici mu ostade trag bodljikavog Barbridževog obraza, ali ovaj se trgnuo i umukao. Landrover je poskakivao, točkovi su se svako malo okretali u mestu u svežem blatu. Redrik je upalio farove. Bela skakutava svetlost pokazala je stare kolotečine obrasle travom, velike bare, trule nagnute plotove sa strane. Barbridž je plakao, zagrcavao se i išmrkivao. Više nije ništa obećavao, sada se žalio i pretio, ali tako tiho i nerazumljivo da su do Redrika dopirale samo pojedine reči. Nešto o nogama, o kolenima, o njegovom lepom Arčiju... Onda je konačno zaćutao.
Duž zapadne periferije grada pružao se niz kuća. Nekad su ovde bile vikendice, bašte, voćnjaci, letnje rezidencije gradske uprave i fabričke administracije. Vesela zelena mesta, mala jezerca sa čistim peščanim obalama, brezove šumice, ribnjaci u kojima su razmnožavani šarani.
Fabrički smrad i otrovni dimovi ovamo nisu dopirali, kao ni gradska kanalizacija. Sad je sve to bilo napušteno i zapušteno i celim putem naišli su na samo jednu nastanjenu kuću kroz prozor je iza zavese probijalo žuto svetlo, na konopcima je visilo mokro od kiše rublje a ogromni pas, zapenjen od jarosti, izjurio je iz dvorišta i neko vreme trčao za vozilom, prskan blatom ispod točkova.
Redrik je oprezno prevezao auto preko još jednog nesigurnog starog mostića i, kad se ispred njih pojavila zapadna cesta, stao i ugasio motor. Onda je izišao na put, ne pogledavši Barbridža, i pošao napred, zimogrožljivo gurnuvši ruke u vlažne džepove kombinezona. Već se sasvim razdanilo. Sve naokolo bilo je mokro, tiho i uspavano. Došao je do ceste i oprezno izvirio iza žbunja. Policijska rampa se odavde dobro videla: kućica na točkovima, tri osvetljena prozorčića; patrolna kola ostavljena su pored puta i nikog u njima nije bilo. Neko vreme Redrik je stajao i gledao. Nije se videlo nikakvo kretanje patroldžije su očigledno ozeble, umorni su i sada dremaju u prikolici sa cigaretom prilepljenom za donju usnu. «Kerovi» rekao je tiho Redrik. Napipao je u džepu bokser, provukao prste kroz otvore, stegao u šaci hladan metal i, isto onako zimogrožljivo pogrbljen, ne vadeći ruke iz džepova, vratio se do kola. Landrover je, lako nakrenut, stajao među žbunjem. Mesto je bilo gluvo, zabačeno, verovatno niko ovuda nije prošao već deset godina.
Kad se Redrik vratio, Barbridž se pridigao i pogledao ga poluotvorenih ustiju. Sad je izgledao još stariji nego obično naboran, ćelav, obrastao prljavom bradom, žutih zuba. Neko vreme su ćuteći gledali jedan drugog, a onda je Barbridž rekao nerazgovetno:
Daću ti mapu... sve zamke... Sâm ćeš otići, nećeš zažaliti...
Redrik ga je slušao, nepomičan, onda je otvorio šaku, ispuštajući iz nje u džep bokser, pa rekao:
Dobro. Tvoje je da ležiš u nesvesti, razumeš? Stenji i jauči ako neko hoće da te takne.
On sede za volan, upali motor i pokrene vozilo.
I sve je prošlo dobro. Niko nije izišao iz prikolice kada je landrover, poštujući sve oznake, lagano prošao pored, a zatim, sve povećavajući brzinu, ušao u grad preko južne periferije. Bilo je šest sati izjutra, ulice su bile puste, asfalt mokar i crn, semafori su se usamljeno i nepotrebno domigivali na raskrsnicama. Prošli su pored pekare sa visokim, jarko osvetljenim prozorima i Redrika zapahne topli, kao nikad prijatni miris.
Eh, što sam gladan rekao je Redrik i, rastežući umorne, ukočene mišiće, upro se rukama o volan i odmakao.
Šta? uplašeno je upitao Barbridž.
Kažem, gladan sam... Kud hoćeš prvo? Kući ili odmah do Kasapina?
Do Kasapina, požuri! brzo je rekao Barbridž, nagnuvši se napred i vrelo, grozničavo dahćući Redriku za vrat. Pravo do njega! Brzo! On mi je čak i dužan sedam stotki... Ma požuri, šta se vučeš kao puž! i on odjednom stade besno i nemoćno da psuje najodvratnijim rečima, prskajući pljuvačkom i gušeći se u napadima kašlja.
Redrik mu nije odgovarao. Nije imao vremena ni volje da smiruje zapenjenog Lešinara.
Trebalo je što pre svršiti sa ovim i makar malo, makar pola sata odspavati pre sastanka u «Metropolu». Skrenuo je u Šesnaestu ulicu, prošao dva bloka i stao pred sivom kućom na sprat.
Kasapin mu je sam otvorio očigledno, tek što je ustao i krenuo u kupatilo. Bio je u raskošnom kućnom mantilu sa zlatnim resama a u ruci mu je bila čaša sa zubnom protezom. Kosa mu je bila neočešljana, pod mutnim očima nabrekli tamni podočnjaci.
A! rekao je. Riši! Šta oćeš?
Stavi zube i idemo rekao je Redrik.
Aha potvrdno je zamumlao Kasapin, pokretom glave pozvao Redrika u hol i, šljapkajući persijskim papučama i krećući se neočekivanom brzinom, otišao u kupatilo. Ko? upitao je odande.
Barbridž odgovori Redrik.
Šta?
Noge.
Iz kupatila se začuo šum vode, frktanje, pljuskanje, nešto je palo i zakotrljalo se po podnim pločicama. Redrik je umorno seo u naslonjač, izvadio cigaretu i zapalio, osvrćući se. Da, hol je bio kraljevski. Kasapin nije žalio para. On je bio veoma dobar i veoma popularan hirurg, poznat ne samo u gradu nego i u celoj državi, i sa stalkerima se nije spetljao zbog novca. On je takođe uzimao svoj deo iz zone; uzimao je u naturi, razne pronađene predmete koje je koristio u medicinske svrhe, dobijao je znanje, izučavajući na osakaćenim stalkerima ranije nepoznate bolesti i povrede ljudskog organizma, dobio je i slavu, slavu najboljeg svetskog lekara-specijaliste za neljudska obolenja ljudskog organizma. Uostalom, nije ga trebalo moliti ni da uzme novac.
Šta mu je sa nogama? upitao je, izašavši iz kupatila sa velikim peškirom oko vrata.
Krajem peškira pažljivo je brisao dugačke prste.
Upao je u «pihtije» rekao je Redrik.
Kasapin je zviznuo.
Znači, sa njim je gotovo promrmljao je. Šteta, bio je odličan stalker.
Ništa rekao je Redrik, zabacivši se u naslonjaču. Napravićeš mu proteze. Još će taj na protezama proklackati Zonu uzduž i popreko.
Dobro rekao je Kasapin. Lice mu je već imalo sasvim poslovan izraz. Sačekaj, samo da se obučem.
Dok se on oblačio, dok je telefonirao nekud verovatno u svoju kliniku, da tamo pripreme sve za operaciju Redrik je nepomično sedeo zavaljen i pušio. Samo jednom se pokrenuo, da bi izvadio pljosku. Pio je malim gutljajima zato što je tečnosti ostalo samo na dnu i trudio se da ni o čemu ne misli. Prosto je čekao.
Onda su zajedno otišli do landrovera. Redrik je seo za volan a Kasapin pored njega i odmah, nagnuvši se preko sedišta, stao opipavati Barbridževe noge. Barbridž je, utihnuvši i skupivši se, mrmljao nešto žalosnim glasom, kleo se da će ih pozlatiti, ponovo spominjao decu i pokojnu ženu i molio da mu spasu makar kolena.
Kad su se približili klinici Kasapin je opsovao, ne videći bolničare na ulazu, još pre nego što je Redrik zaustavio iskočio napolje i utrčao u zgradu. Redrik je ponovo zapalio, a Barbridž je odjednom rekao jasno i razgovetno, kao da se sasvim smirio:
Hteo si da me ubiješ. Neću ti to zaboraviti.
Eto, nisam te ubio rekao je Redrik ravnodušno.
Istina je, nisi... Barbridž je poćutao. Ni to ti neću zaboraviti.
Nemoj, nemoj rekao je Redrik. Ti, naravno, mene ne bi ubio... on se okrenuo i pogledao Barbridža. Starac je nesigurno krivio usta, micao suvim usnama. Ti bi me jednostavno ostavio rekao je Redrik. Ostavio bi me u zoni i mirno otišao. Kao što je bilo sa Cvikerašem.
Cvikeraš je nastradao nesigurno se pobunio Barbridž. Prosto ga je prikovalo. Ja tu ništa nisam mogao.
Ti si đubre ravnodušno je rekao Redrik, okrećući se. Lešinar.