Iz ulaza zgrade iskočiše pospani, razbarušeni bolničari i, sa kolicima, dojuriše do landrovera.
Redrik je, povremeno uvlačeći dimove, gledao kako oni vešto vade Barbridža, stavljaju ga na kolica i guraju prema ulazu. Barbridž je ležao nepomično, složivši ruke na grudima, i zurio u nebo.
Njegova ogromna stopala bila su čudno i neprirodno izvijena pod dejstvom «veštičjih pihtija». On je bio poslednji od starih stalkera, onih koji su krenuli u potragu za neočekivanim blagom odmah posle Posete, kad se Zona još nije zvala Zona, kad nije bilo ni Instituta, ni zida, ni policijskih snaga OUN, kad su stanovnici grada bili paralisani od užasa a svet se smejao novoj izmišljotini novinara. Redrik je tad imao deset godina a Barbridž je još bio snažan i spretan muškarac voleo je da popije na tuđ račun, da se potuče, da pritisne u ćošku neku neiskusnu konobaricu. O svojoj rođenoj deci tad se još uopšte nije brinuo i već je bio đubre napivši se, sa odvratnim zadovoljstvom tukao je svoju ženu pred svima... Na kraju ju je pretukao nasmrt.
Redrik je okrenuo landrover i, ne obraćajući pažnju na semafore, poterao ga, trubeći na retke prolaznike i sekući uglove, pravo kući.
Zaustavio se pred garažom a kad je izišao iz auta vide domara, koji je dolazio iz malog parka. Kao i uvek, domar je bio neraspoložen, njegovo naborano lice sa podbulim očima izražavalo je krajnju gadljivost, kao da korača po nekom žitkom đubretu a ne po običnoj zemlji.
Dobro jutro rekao mu je Redrik učtivo.
Domar, zaustavivši se na dva koraka od njega, pokaza palcem preko ramena.
Jeste li vi ono uradili? upitao je nerazgovetno. Jasno je bilo da su mu to prve reči odjutros.
Na šta mislite?
Ona ljuljaška... Jeste li je vi postavili?
Da.
A zašto?
Redrik, ne odgovorivši, ode do garaže i stade otključavati katanac. Domar krene za njim i stade mu iza leđa.
Pitao sam vas, zašto ste stavili ljuljašku. Ko je to tražio?
Moja ćerka odgovorio je Redrik izrazito mirno. Otvorio je garažu.
Ne pitam vas za ćerku! domar je povisio glas. O vašoj ćerki ćemo posebno razgovarati.
Pitam vas, ko vam je to dozvolio? Ne možete vi da radite u parku šta vas je volja!
Redrik se okrenuo prema njemu i neko vreme nepomično stajao, gledajući ga pravo u oči.
Domar je ustuknuo i rekao tišim glasom:
I nikako da ofarbate balkon. Koliko puta sam vam...
Uzalud se trudite rekao je Redrik. Nemam nameru da se odselim.
On opet sede u kola i uključi motor. Stavivši ruke na volan primeti kako su mu pobeleli prsti.
Onda je isturio glavu kroz prozor i, ne suzdržavajući se više, reče:
A ako ipak budem morao da se odselim, onda se pomoli bogu!
Uterao je landrover u garažu, upalio svetlo i zatvorio kapiju. Zatim je iz lažnog kanistra za benzin izvukao ranac sa plenom, doveo vozilo u red, ranac gurnuo u staru pletenu korpu, odozgo bacio mrežu, još mokru, sa zakačenom travom i lišćem, i povrh svega izručio obamrlu ribu koju je Barbridž juče uveče kupio u nekoj radnjici na periferiji. Onda je još jednom, po navici, pregledao vozilo sa svih strana. U urezu zadnje desne gume ostao je opušak. Redrik ga izvadi bio je od švedske cigarete. On razmisli i stavi ga u kutiju od šibica. Sad je tamo bilo već tri opuška.
Na stepeništu nije sreo nikog. Stao je pred vrata svog stana i ona se otvoriše pre nego što je izvadio ključ. Ušao je postrance, držeći tešku korpu pod miškom, i našao se u poznatoj toplini i mirisima svog stana a Guta je, zagrlivši ga oko vrata, zamrla, sakrivši lice u njegove grudi. Čak i kroz kombinezon i toplu košulju osećao je kako lupa njeno srce. Ništa nije rekao, strpljivo je stajao i čekao da se ona smiri, mada je baš tog trenutka osetio koliko je umoran.
Na stepeništu nije sreo nikog. Stao je pred vrata svog stana i ona se otvoriše pre nego što je izvadio ključ. Ušao je postrance, držeći tešku korpu pod miškom, i našao se u poznatoj toplini i mirisima svog stana a Guta je, zagrlivši ga oko vrata, zamrla, sakrivši lice u njegove grudi. Čak i kroz kombinezon i toplu košulju osećao je kako lupa njeno srce. Ništa nije rekao, strpljivo je stajao i čekao da se ona smiri, mada je baš tog trenutka osetio koliko je umoran.
Dobro... najzad je ona rekla dubokim promuklim glasom, pustila ga iz naručja i uključila svetlo u predsoblju. Onda je, ne osvrnuvši se, otišla u kuhinju. Skuvaću ti kafu rekla je odande.
Doneo sam ti ribe rekao je on izveštačeno veselim glasom. Ispeci sve odjednom, strašno sam gladan.
Ona se vratila, krijući lice u raspuštenoj kosi; on je spustio korpu na pod, pomogao joj da izvuče mrežu sa ribom a onda su zajedno odneli mrežu u kuhinju i presuli ribu u sudoperu.
Idi okupaj se rekla je Guta. Dok se okupaš sve će biti gotovo.
Kako je Majmunčica? upitao je Redrik, sedajući i skidajući čizme.
Gnjavila me je celo veče odgovori Guta. Jedva sam je stavila u krevet. Sve: gde je tata, pa gde je tata. Da joj stvorim tatu...
Ona se spretno i bešumno kretala po kuhinji čvrsta, stasita, i već je uzavrela voda u džezvi, letela je krljušt ispod noža, cvrčalo je ulje u najvećoj tavi i zamirisala je kafa.
Redrik je ustao. Bosonog, otišao je u predsoblje, uzeo korpu i odneo je u ostavu. Onda je zavirio u spavaću sobu. Majmunčica je mirno spavala, pokrivač je napola pao na pod, košuljica se podigla i ona je bila sasvim otkrivena mala zverčica. Redrik nije izdržao i pomilovao ju je po leđima, obraslim toplim zlatastim dlačicama, i po ko zna koji put se začudio kako je to krzno fino i dugačko. Hteo je da je uzme na ruke ali se plašio da je ne probudi, a bio je i prljav kao đavo, sav prožet mirisima zone i smrti. Vratio se u kuhinju, opet seo za sto i rekao:
Sipaj mi šolju kafe. Posle idem na kupanje.
Na stolu su bile «Harmontske novine», časopisi «Atleta», «Plejboj» čitava gomila časopisa je stigla i debeli, sivo ukoričeni «Izveštaji Međunarodnog instituta za vanzemaljske cilizacije» broj 56. Redrik je prihvatio od Gute šolju vruće kafe i privukao «Izveštaje». Dijagrami nekakvi, oznake, crteži... Na fotografijama poznati predmeti iz neobičnih uglova. Izišao je još jedan Kirilov posmrtni članak: «O jednom neočekivanom svojstvu magnetnih zamki tipa 77-b». Prezime Panov bilo je u crnom okviru, a ispod primedba sitnim slovima: «doktor Kiril A. Panov, Rusija, tragično poginuo prilikom eksperimenta u aprilu .... godine». Redrik je odgurnuo časopis, otpio gutljaj skoro se opekavši i upitao:
Je l dolazio neko?
Navratio je Imalin rekla je Guta posle kratkog oklevanja. Stajala je kod štednjaka i gledala ga. Bio je pijan; brzo sam ga ispratila.
A Majmunčica?
Kao i uvek, nije htela da ga pusti. Počela je i da plače. Onda sam joj rekla da je čika Imalin malo bolestan, a ona meni: «Znam; čika Imalin se opet nacvrcao!»
Redrik se osmehnuo i popio još gutljaj. Onda je upitao:
A naši susedi?
I opet je Guta oklevala pre nego što će odgovoriti.
Pa, kao i uvek najzad je rekla.
Dobro, ne moraš mi pričati.
Ah! ona je ljutito odmahnula rukom. Noćas je bila ona baba odozdo. Oči joj ovolike, samo što joj nije pena izbila na usta. Kao, što mi to noću stružemo u kupatilu!...
Beštija procedio je Redrik kroz zube. Slušaj, da se mi ipak odselimo odavde? Kupićemo kuću na periferiji, negde gde nema nikog, neku napuštenu vilu...
A Majmunčica?
Gospode rekao je Redrik. Pa zar joj neće biti dobro sa nama?
Guta je odmahnula glavom.
Ona tako voli drugu decu. I deca nju vole. Nisu ona kriva...
Da... rekao je Redrik. Naravno, nisu deca kriva.
Neko te je tražio telefonom rekla je još Guta. Nije se predstavio. Rekla sam da si na pecanju.
Redrik je ostavio šolju i ustao.
Dobro. Idem da se okupam. Imam još gomilu poslova.
Zatvorio se u kupatilu, odeću ubacio u mašinu za pranje a bokser, preostale matice, cigarete i ostale sitnice stavio na policu. Dugo se vrteo pod vrelim tušem dahćući, trljajući se sapunom i rukavicom od tvrde spužve, dok mu koža nije sasvim pocrvenela. Onda je isključio tuš, seo na ivicu kade i zapalio. Voda u cevima je grgoljila. Guta je u kuhinji zveckala posuđem, zamirisala je pržena riba, onda je Guta pokucala na vrata i pružila mu čisto rublje.
Hajde, požuri se naredila je. Riba će ti se ohladiti.
Ona se već sasvim povratila i opet počela da komanduje. Osmehujući se, Redrik se obukao, to jest navukao majicu i gaćice i tako se vratio u kuhinju.
E, sad bih mogao i da pojedem nešto rekao je, sedajući.
Jesi li stavio odeću u mašinu? upitala je Guta.
Mhm odgovorio je punih usta. Dobra riba!
Jesi li pustio vodu?
Zaboravio sam... Izvini, šefe, više se neće desiti... Ma čekaj, stići ćeš, sedi! On ju je uhvatio za ruku i pokušao da je posadi na kolena, ali ona se izvila i sela za sto preko puta.
Bežiš od muža rekao je Redrik opet trpajući hranu u usta. Gadiš me se, znači.
Kakav si mi ti sad muž rekla je ona. Ti si sad prazna vreća a ne muž. Treba te prvo napuniti.
A možda se ipak desi čudo? rekao je Redrik.
Takvo čudo od tebe još nisam videla. Hoćeš li da popiješ nešto?
Redrik se neodlučno igrao viljuškom.
Ne, neću odgovorio je. Pogledao je na sat i ustao. Moram da idem. Spremi mi odelo.
Najbolje. Belu košulju i kravatu...
Sa uživanjem stupajući čistim bosim nogama po prohladnom podu, on ode u ostavu i zatvori vrata na zasun. Onda je opasao gumenu pregaču i navukao gumene rukavice do lakata i počeo da vadi na sto predmete iz ranca. Dve «prazne kutije». Kutijica sa «pribadačama». Devet «baterija». Tri «narukvice». I još nekakav obruč, sličan «narukvici» ali od belog metala, lakši i manji u prečniku, oko trideset milimetara. Šesnaest komada «crnih kapljica» u polietilenskom paketu. Dva odlično očuvana «sunđera» veličine šake. Tri «zujalice». Konzerva «gazirane gline». U rancu je ostao još dobro umotani teški porculanski kontejner ali Redrik ga nije vadio. Uzeo je cigaretu i zapalio, posmatrajući predmete poređane po stolu.
Onda je izvukao fioku, uzeo list papira, parče olovke i digitron. Stegnuvši cigaretu u uglu usana i škiljeći od dima ispisivao je cifru za cifrom u tri kolone a onda je sabrao prve dve. Iznosi su bili upečatljivi. Zgnječio je opušak u pepeljari, oprezno otvorio kutijicu i izručio «pribadače» na papir. Pod električnim svetlom «pribadače» su plavo pobleskivale i tek povremeno isijavale čiste spektralne boje žutu, crvenu, zelenu. Uzeo je jednu «pribadaču» i oprezno, da se ne ubode, stisnuo je između palca i kažiprsta. Onda je ugasio svetlo i sačekao malo, privikavajući se na tamu. Ali «pribadača» je ćutala. Stavio ju je ustranu, napipao drugu i isto onako pritisnuo. Ništa. Pritisnuo je jače, rizikujući da se ubode, i «pribadača» je proradila: slabi crvenkasti odblesci pojurili su po njoj i odjednom bili zamenjeni ređim zelenim. Nekoliko sekundi Redrik se divio toj čudnoj igri plamičaka koja je, kao što je pročitao u «Izveštajima», trebala nešto da znači možda nešto veoma važno, veoma značajno a onda je stavio «pribadaču» na drugu stranu i uzeo sledeću...