Ja se smejem kao ludak, a ona stade, sakri mi lice u grudi i rasplače se.
Šta ćemo sad, Red? pita ona kroz suze. Šta ćemo sad?
II Redrik Šuhart, 28 godina, oženjen, bez određenog zanimanja.
Redrik Šuhart je ležao iza nadgrobnog spomenika i, odmičući rukom granu oskoruše, gledao na cestu. Reflektori patrolnih kola šarali su po groblju i udarali ga u oči, i tada bi on zažmurio i zadržao dah.
Prošlo je već dva sata a na cesti je sve bilo po starom. Motor je ravnomerno radio uprazno a vozilo je stajalo u mestu i šaralo svojim trima reflektorima po zapuštenom groblju, po iskošenim zarđalim krstovima i pločama, po razraslom žbunju oskoruše, po tri metra visokom zidu, koji se završavao levo od njih. Patroldžije su se plašile Zone. Nisu čak ni izišli iz vozila. Ovde, na groblju, nisu se usuđivali čak ni da pucaju. Ponekad su do Redrika dopirali prigušeni glasovi, ponekad bi iz vozila izletao upaljeni opušak i kotrljao se po cesti, poskakujući i rasipajući crvene iskrice. Bilo je mokro, nedavno je padala kiša, i čak i kroz nepromočivi kombinezon Redrik je osećao vlagu i hladnoću.
Oprezno je pustio granu, okrenuo glavu i stao da osluškuje. Negde desno, ne sasvim blizu ali ni daleko, bilo je još nekog na groblju. Tamo je opet zašuškalo lišće i kao da se osula zemlja, a onda je na tlo tupo palo nešto teško i tvrdo. Redrik je oprezno, ne okrećući se, stao puzati unatrag, priljubljen uz mokru travu. Iznad glave mu je opet preleteo reflektorski zrak. Redrik je zamro, prateći njegovo bešumno kretanje i učinilo mu se da na jednom grobu među krstačama nepomično sedi čovek u crnom. Sedi ne krijući se, naslonjen leđima na mali mermerni obelisk, okrenut prema Redriku belim licem sa crnim jamama na mestu očiju. Zapravo, Redrik nije video i nije mogao videti za delić sekunde sve te pojedinosti, ali mu je mašta dopunila prizor. Otpuzao je još nekoliko koraka, napipao pljosku, izvadio je i neko vreme samo ležao, pritisnuvši topli metal uz obraz. Zatim je, sve držeći pljosku u ruci, otpuzao dalje. Više nije gledao ni levo, ni desno.
U staroj grobljanskoj ogradi bila je rupa i odmah pored nje na prostrtom ogrtaču sa zaštitnim slojem olova ležao je Barbridž. On je i dalje ležao na leđima, rastežući obema rukama okovratnik džempera i tiho, mučno, stenjao i dahtao. Redrik je seo pored njega i odvio čep pljoske. Onda je polako zavukao ruku pod Barbridževu glavu, osećajući celim dlanom vruću ćelu mokru od znoja, i prineo grlić pljoske starčevim usnama. Bilo je mračno, ali u slabim odblescima reflektora Redrik je video široko otvorene i naizgled staklene Barbridževe oči iobrasle višednevnom bradom. Barbridž je žudno ispio nekoliko gutljaja, pa se nemirno zameškoljio, opipavajući ranac sa plenom.
Vratio si se... progovorio je. Dobar si ti momak... Riđi... Nećeš ostaviti starca... da ovako umre...
Redrik je, zabacivši glavu, povukao dobar gutljaj.
Stoje tamo, kerovi rekao je. Kô ukopani.
Nije to... tek tako... rekao je Barbridž. Govorio je isprekidano, često hvatajući dah. Neko je prijavio... Čekaju.
Vratio si se... progovorio je. Dobar si ti momak... Riđi... Nećeš ostaviti starca... da ovako umre...
Redrik je, zabacivši glavu, povukao dobar gutljaj.
Stoje tamo, kerovi rekao je. Kô ukopani.
Nije to... tek tako... rekao je Barbridž. Govorio je isprekidano, često hvatajući dah. Neko je prijavio... Čekaju.
Možda. Hoćeš još gutljaj?
Neka. Dosta zasad. Samo me ne ostavljaj. Ako me ne ostaviš neću umreti. I nećeš zažaliti.
Nećeš me ostaviti, Riđi?
Redrik ne odgovori. Gledao je prema cesti, na plave bleskove reflektora. Mermerni obelisk se i odavde video, ali se nije videlo sedi li o n a j još uvek tamo ili ne.
Slušaj, Riđi. Ne lažem te. Nećeš zažaliti. Znaš, zašto je stari Barbridž još uvek živ? Ne znaš? Gorila Bob je nastradao. Faraon Banker kô da ga nije ni bilo. Kakav je to bio stalker! A poginuo. I Puž. I Norman Cvikeraš. Kalogen. Krastavi Pit. Svi. Samo sam ja ostao. Znaš zašto?
Zato što si uvek bio podlac rekao je Redrik, ne odvajajući pogled sa ceste. Lešinar.
Jesam. Podlac. Morao sam biti. I drugi su. Faraon. Puž. A ostao sam samo ja. Znaš zašto?
Znam rekao je Redrik da bi ga se oslobodio.
Lažeš. Ne znaš. Jesi li čuo za Zlatnu kuglu?
Čuo sam.
Misliš da je to bajka?
Bolje ćuti. Samo gubiš snagu.
Nema veze. Ti ćeš me izneti. Toliko puta smo išli zajedno! Nećeš me valjda sad ostaviti?
Znao sam te kad si bio ovoliki... mali. Znao sam tvog oca.
Redrik je ćutao. Hteo je da zapali; izmrvio je jednu cigaretu na dlanu i stao njušiti. Nije pomagalo.
Moraš me izvući odavde govorio je Barbridž. Zbog tebe sam i nastradao. Kad nisi hteo da povedemo Maltežanina.
Maltežanin je po svaku cenu hteo da pođe sa njima. Celo veče im je plaćao piće, nudio im veći procenat plena, zaklinjao se da će nabaviti specijalno odelo i Barbridž, sedeći pored Maltežanina i zaklanjajući lice teškim naboranim dlanom, divlje je namigivao Redriku pristani, dobro će nam doći. Verovatno je baš zbog tog njegovog navaljivanja Redrik tada rekao «ne».
Nastradao si zato što si tako pohlepan hladno je rekao Redrik. Ja tu nisam ništa kriv.
Zaveži sad.
Neko vreme Barbridž je samo stenjao. Ponovo je zavukao prste pod okovratnik i sasvim zabacio glavu.
Uzmi ceo plen prokrkljao je. Samo me nemoj ostaviti.
Redrik je pogledao na sat. Do svitanja više nije bilo dugo, a patrolna kola nikako nisu odlazila. Reflektori su šarali po žbunju, a negde tamo, sasvim blizu patrolnih kola, nalazio se kamuflirani landrover i svakog časa je mogao biti otkriven.
Zlatna kugla opet je počeo Barbridž. Ja sam je našao. A takve gluposti su pričali o njoj.
Ja sam i sâm lagao svašta. Kao, da ispunjava svaku želju. Eh, da je svaku, odavno mene ne bi tu bilo. Živeo bih u Evropi. Plivao bih u parama.
Redrik ga pogleda odozgo. U plavim kratkotrajnim odblescima Barbridževo lice je izgledalo kao mrtvo. Ali staklene izbečene oči su pažljivo i jasno gledale Redrika.
Nema nikakve večne mladosti govorio je Barbridž. Nema ni para. Ali dobio sam zdravlje. I deca su mi zdrava. I živ sam. Ti ne možeš ni da zamisliš gde sam sve bio. I ostao sam živ.
Oblizao je usne. Samo jedno sam molio. Da živim. I da mi dâ zdravlje. I normalnu decu.
Ma začepi već jednom najzad reče Redrik. Brbljaš kao žena. Ako budem mogao izvući ću te. Žao mi je tvoje Dine. Otišla bi na pločnik...
Dina... prokrkljao je Barbridž. Devojčica moja. Lepotica. Oni su tako razmaženi, Riđi.
Sve su imali. Propašće bez mene. Artur. Moj Arči. Ti ga znaš, Riđi. Kad si još video takve?
Rekao sam ti: ako budem mogao izvući ću te.
Ne Barbridž je navaljivao. Izvući ćeš me u svakom slučaju. Reći ću ti gde je Zlatna kugla.
Pa reci već jednom.
Barbridž je zastenjao i zameškoljio se.
Moje noge... rekao je. Opipaj, kako izgleda.
Redrik je pružio ruku i prevukao dlanom od kolena naniže.
Kosti... krkljao je Barbridž. Ima li još kostiju?
Ima, ima slagao je Redrik. Ne brini se.
U stvari, osećala se samo čašica kolena. Niže, sve do stopala, noga je bila kao od gume, mogla se vezati u čvor.
Lažeš rekao je Barbridž. Zašto me lažeš? Kao da ja ne znam, kao da nikad nisam video!...
Kolena su ti cela rekao je Redrik.
Sigurno lažeš ponovio je Barbridž sa očajničkom nadom. Nema veze. Samo ti mene izvuci. Sve ću ti dati. I Zlatnu kuglu. Nacrtaću ti mapu. Reći ću ti za sve zamke. Sve ću ti reći...
On nastavi da govori i da obećava, ali Redrik ga više nije slušao. Gledao je prema cesti.
Svetlost tri reflektora više nije skakutala po žbunju već se ukrstila na onom mermernom spomeniku i u plavo osvetljenoj izmaglici Redrik je jasno video pognuti crni lik kako tumara među krstačama.
Čovek kao da se kretao naslepo, pravo na reflektore. Redrik je video kako je onaj naleteo na veliki krst, uzmakao korak, ponovo udario u krst i tek onda ga obišao i produžio, pružajući napred dugačke ruke sa raširenim prstima. Onda je odjednom nestao, kao da je propao u zemlju, posle nekoliko sekundi opet se pojavio, malo dalje desno, koračajući sa nekakvom neljudskom upornošću, kao navijena igračka.
I odjednom su se reflektori ugasili. Zaškripalo je kvačilo, divlje je proradio motor, kroz žbunje se probilo plavo-crveno signalno svetlo i kola su, naglo ubrzavajući, krenula prema gradu i nestala iza zida. Redrik je duboko udahnuo i spustio patent na kombinezonu.
Sigurno su otišli... grozničavo je mrmljao Barbridž. Riđi, idemo... Idemo, brzo! On se uzvrpoljio, opipao rukama oko sebe, dohvatio ranac sa plenom i pokušao da ustane. Ajde, šta sad čekaš?
Redrik je gledao prema cesti. Sad je tamo bilo mračno, ništa se nije videlo, ali tamo negde je bio o n a j , koračao je kao mehanička igračka, padao je, naletao na krstače, zaplitao se u žbunje.
Dobro rekao je Redrik glasno. Idemo.
On podiže Barbridža. Starac je kao kleštima obuhvatio njegov vrat levom rukom i Redrik ga, nemajući snage da se uspravi, četvoronoške povuče kroz rupu u ogradi, hvatajući se rukama za mokru travu.
Hajde, hajde požurivao je Barbridž. Ne brini se za plen, ja ga držim, samo ti vuci...
Staza je bila poznata, ali mokra trava je klizila, grane oskoruše udarale su po licu; starac je bio neverovatno težak, kao da vuče mrtvaca, pa se još i ranac sa plenom, zveckajući i lupajući, sve vreme kačio za nešto, a najstrašnija je bila mogućnost da nalete na o n o g , koji je, verovatno, još uvek tumarao ovde u mraku.
Kad su izišli na cestu još uvek je bio mrak ali se već osećalo da je svitanje blizu. U šumi s druge strane ceste sanjivo i nesigurno oglasile su se ptice, a nad mračnim kućama daleke periferije, nad retkim žutim svetlima ulične rasvete noćni mrak je već zaplaveo i odatle je poduvao hladan, vlažan povetarac. Redrik je ostavio Barbridža pored puta i, pogledavši na sve strane, kao veliki crni pauk odjurio preko. Brzo je našao landrover, pobacao sa haube i krova maskirne grane, seo za volan i oprezno, ne uključujući farove, izvezao se na cestu. Barbridž je sedeo držeći ranac sa plenom i opipavajući noge.
Brzo krkljao je. Brzo, daj! Kolena su mi još čitava! Spasićemo kolena!
Redrik ga je podigao i, škripeći zubima od napora, ubacio u kola. Barbridž je sa treskom pao na zadnje sedište i zastenjao. Ranac nije ni tad ispustio. Redrik je pokupio sa zemlje i prebacio preko njega ogrtač sa olovom. Barbridž je dovukao sa sobom čak i taj ogrtač.