Šuhart rekao je Redrik. Slušajte pažljivo i ne prekidajte...
Šuhart? veoma prirodno začudio se Promukli. Koji Šuhart?
Ne prekidajte me, kažem! Ulovili su me, pobegao sam a sad idem da se predam. Dobiću dve i po do tri godine. Žena će mi ostati bez para. Pobrinućete se za nju; ništa ne sme da joj nedostaje, jasno? Je li vam jasno, pitam?
Nastavite rekao je Promukli.
Blizu onog mesta gde smo se prvi put sreli ima jedna telefonska govornica. Jedna jedina, nećete pogrešiti. Kontejner je ispod nje. Ako hoćete uzmite ga, ako nećete nemojte, ali moja žena mora biti obezbeđena. Nas dvojica ćemo još mnogo raditi zajedno. A ako se vratim i vidim da ste igrali prljavo... Ne savetujem vam prljavu igru. Jasno?
Razumeo sam rekao je Promukli. Hvala. Onda je, lako oklevajući, upitao: Treba li vam advokat?
Ne odgovorio je Redrik. Sve pare mojoj ženi. Zdravo.
Okačio je slušalicu, osvrnuo se, zavukao ruke duboko u džepove pantalona i polako se uputio rudarskom ulicom između praznih, napuštenih kuća.
III Ričard H. Nunan, 51 godina, predstavnik dostavljača elektronske opreme za Harmontski ogranak MIVC.
Ričard H. Nunan je sedeo za stolom u svom kabinetu i crtao đavolčiće u velikoj poslovnoj beležnici. Pritom se smeškao sa razumevanjem, klimao glavom i uopšte nije slušao posetioca.
Nunan je očekivao važan telefonski poziv, a posetilac, doktor Pilman, ravnodušno je iznosio zamerke. Ili je zamišljao da iznosi zamerke. Ili je pokušavao da natera sebe da poveruje da iznosi zamerke.
Sve ćemo mi to uzeti u obzir rekao je najzad Nunan, završavajući desetog, radi okruglog broja, đavolčića, i zaklapajući beležnicu. Ma to stvarno nema smisla...
Valentin je ispružio ruku sa tankom šakom i pedantno otresao pepeo u pepeljaru.
A šta ćete to uzeti u obzir? učtivo je upitao.
Sve što ste rekli veselo je odgovorio Nunan, zabacujući se u fotelji. Do poslednje reči.
A šta sam ja to rekao?
To nije bitno odgovorio je Nunan. Sve što god vi kažete biće uzeto u obzir.
Valentin (doktor Valentin Pilman, dobitnik Nobelove i drugih nagrada) sedeo je pred njim u dubokoj fotelji, omalen, uredan, fin, na njegovoj jakni od jelenske kože ni mrljice, na pantalonama ni nabora; blistavo bela košulja, kravata strogo jednobojna, izglancane cipele; na tankim bledim usnama ironičan osmeh, ogromne tamne naočare kriju mu oči, nad širokim niskim čelom crna kosa kao četka.
Ne odgovorio je Redrik. Sve pare mojoj ženi. Zdravo.
Okačio je slušalicu, osvrnuo se, zavukao ruke duboko u džepove pantalona i polako se uputio rudarskom ulicom između praznih, napuštenih kuća.
III Ričard H. Nunan, 51 godina, predstavnik dostavljača elektronske opreme za Harmontski ogranak MIVC.
Ričard H. Nunan je sedeo za stolom u svom kabinetu i crtao đavolčiće u velikoj poslovnoj beležnici. Pritom se smeškao sa razumevanjem, klimao glavom i uopšte nije slušao posetioca.
Nunan je očekivao važan telefonski poziv, a posetilac, doktor Pilman, ravnodušno je iznosio zamerke. Ili je zamišljao da iznosi zamerke. Ili je pokušavao da natera sebe da poveruje da iznosi zamerke.
Sve ćemo mi to uzeti u obzir rekao je najzad Nunan, završavajući desetog, radi okruglog broja, đavolčića, i zaklapajući beležnicu. Ma to stvarno nema smisla...
Valentin je ispružio ruku sa tankom šakom i pedantno otresao pepeo u pepeljaru.
A šta ćete to uzeti u obzir? učtivo je upitao.
Sve što ste rekli veselo je odgovorio Nunan, zabacujući se u fotelji. Do poslednje reči.
A šta sam ja to rekao?
To nije bitno odgovorio je Nunan. Sve što god vi kažete biće uzeto u obzir.
Valentin (doktor Valentin Pilman, dobitnik Nobelove i drugih nagrada) sedeo je pred njim u dubokoj fotelji, omalen, uredan, fin, na njegovoj jakni od jelenske kože ni mrljice, na pantalonama ni nabora; blistavo bela košulja, kravata strogo jednobojna, izglancane cipele; na tankim bledim usnama ironičan osmeh, ogromne tamne naočare kriju mu oči, nad širokim niskim čelom crna kosa kao četka.
Ja bih rekao, da vi sasvim nezasluženo dobijate vašu fantastičnu platu rekao je. Pa i više od toga, rekao bih da ste vi pravi saboter, Dik.
Psst! šapnuo je Nunan. Zaboga, nemojte tako glasno!
Stvarno nastavio je Valentin odavno vas posmatram: vi uopšte ništa ne radite.
Čekajte malo! prekinuo ga je Nunan i mahnuo debelim rumenim prstom. Kako to mislite ne radim? Zar je ijedna reklamacija ostala nerazmotrena?
Ne znam rekao je Valentin i opet otresao pepeo sa cigarete. Dolazi nam dobra oprema, a dolazi nam i loša. Dobru dobijamo malo češće, ali gde je vaš udeo u tome ne znam.
E, pa, kad ne bi bilo mene odgovorio je Nunan dobru biste dobijali malo ređe. Osim toga, vi, naučnici, sve vreme kvarite dobru opremu, a onda podnosite reklamacije i ko vam ih odobrava? Kad ja ne bih...
Telefon je zazvonio i Nunan je, odmah zaboravivši na Valentina, podigao slušalicu.
Mister Nunan? rekla je sekretarica. Opet vas traži gospodin Lemhen.
Dajte vezu.
Valentin je ustao, stavio opušak u pepeljaru, mahnuo rukom u znak pozdrava i izišao omalen, prav, skladno građen.
Mister Nunan? začuo se u slušalici poznati otegnuti glas.
Slušam.
Vas nije lako zateći na radnom mestu, mister Nunan.
Stigla je nova pošiljka...
Da, znam već. Mister Nunan, doputovao sam samo nakratko. Ima nekoliko pitanja koje moramo razmotriti u četiri oka. Reč je o poslednjim ugovorima sa «Micubiši denši». Pravna strana.
Na usluzi.
Onda, ako vam odgovara, kroz trideset minuta u našoj kancelariji. Može?
Sasvim u redu. Kroz pola sata.
Ričard Nunan je spustio slušalicu, ustao i, trljajući punačke ruke, prošao po kabinetu. Čak je počeo da peva nekakav moderni šlager ali odmah je zafalširao i prekinuo se, dobrodušno se smejući samom sebi. Zatim je uzeo šešir, prebacio mantil preko ruke i izišao u prijemnu.
Mala rekao je sekretarici moram kod klijenata. Ostanite tu da komandujete garnizonom, čuvajte nam tvrđavu, a ja ću vam doneti čokoladu.
Sekretarica se osmehnula. Nunan joj je poslao poljubac i uputio se institutskim hodnicima.
Nekoliko puta pokušavali su da ga zaustave, uhvate za revere on se izvijao, odgovarao šalama, molio da drže položaje bez njega, da se čuvaju, da se ne naprežu i na kraju, nezadržan ni od koga, izišao iz zgrade, po navici mahnuvši nerastvorenom propusnicom pred nosem dežurnog narednika.
Nad gradom su lebdeli niski oblaci, bila je omorina i prve nesigurne kapi su se razbijale o asfalt i topile se. Nabacivši mantil preko glave i ramena, Nunan je potrčao duž niza automobila prema svom pežou, uskočio unutra i bacio mantil sa sebe na zadnje sedište. Iz džepa sakoa izvadio je crnu okruglu palicu «etaka» i gurnuo je u akumulatorsko ležište dok nije kvrcnulo. Onda se, dodavši par puta gas, udobnije namestio za volanom i pritisnuo pedalu. Pežo je bešumno izišao na sredinu prolaza i uputio se ka izlazu iz predzone.
Pljusak je počeo naglo, iznenada, kao da je neko na nebu oborio vedro sa vodom. Asfalt je postao klizav i auto se zaneo u krivini. Nunan je smanjio brzinu i uključio brisače. Dakle, raport je podnet. Sada će da nas hvale. Odlično, ja sam za. Ja baš volim kad me hvale. Naročito kad me preko volje hvali sam gospodin Lemhen. Čudna stvar, zašto nam se toliko sviđa kad nas hvale? Pohvala nije novac. Možda je u pitanju slava? Ali gde može biti slave u našem poslu? «Proslavio se, sad za njega znaju trojica.» Dobro, u ovom slučaju četvorica, ako se računa Bejlis. Kako je čovek smešno biće!... Možda mi volimo pohvalu kao takvu. Kao deca sladoled. Što je baš glupo. Kako se ja mogu uzdići u sopstvenim očima? Zar ja ne znam sebe? Starog debeljaka Ričarda H. Nunana? Uzgred, šta beše ono «H»? Eto ti ga na! Nemam ni koga da pitam... Neću valjda pitati Lemhena... a, setio sam se! Herbert. Ričard Herbert Nunan. Ala lije!
Skrenuo je na Centralni prospekt i odjednom pomislio: kako je porastao naš gradić za poslednjih nekoliko godina! Kakve su nebodere podigli... Evo još jedan grade. U šta li se pretvara ovaj grad? Zabavni park, najbolji džez orkestar na svetu, noćni klubovi i tako dalje sve za naš vrli garnizon i za naše neustrašive turiste, naročito one sa dubljim džepom, i za plemenite vitezove nauke... Samo je periferija još više opustela.
Da, voleo bih da znam, kako će se sve ovo završiti. A međutim, pre deset godina sam bio siguran da znam kako će da se završi. Neprobojne granice. Mrtav pojas širine pedeset kilometara oko Zone. Vojnici i naučnici, i više nikog. Rak-rana na telu planete pod totalnom blokadom... I nisam samo ja tako mislio; svi su tako mislili. Kakvi su propisi predlagani... A sad već niko i ne zna, kako se ta opšta čvrsta rešenost istopila i iščezla. «S jedne strane, ne može se poreći da... A s druge strane, ne može se ni prevideti da...» Ali verovatno je počelo kad su stalkeri izneli iz Zone prve «etake». Baterije... Da, mora biti da je tako počelo. Naročito kad je otkriveno da se oni razmnožavaju. Ispalo je da rak-rana nije tako strašna, da i nije rana uopšte, već da je pre riznica... A sad više niko i ne zna šta je rak-rana, riznica, đavolja sablazan, Pandorina kutija, đavoli ili anđeli...
Važno je da se polako eksploatiše. Dvadeset godina se muče, potrošili su milijarde, a nisu uspeli da iziđu na kraj sa organizovanim krađama. Svako ima svoj mali biznis, a učene glave važno saopštavaju: s jedne strane ne može se poreći, a s druge strane ne može se prevideti da objekat taj i taj, budući ozračen rentgenskim zracima pod uglom od osamnaest stepeni, izlučuje kvazitermičke elektrone pod uglom od dvadeset dva stepena... Ma nek idu oni u... Svejedno neću doživeti da vidim kako će se završiti.
Auto je prolazio pored kuće Lešinara Barbridža. U svim sobama je zbog olujnog sumraka gorelo svetlo i videlo se kako se u prozorima na spratu, u sobama lepotice Dine, kreću parovi u igri.
Ili su počeli rano jutros, ili još nisu završili odjuče. Takva se moda proširila gradom zabave traju danima. Podigli smo jaku omladinu, izdržljivu i upornu u svojim namerama...
Nunan je zaustavio automobil pred neuglednom zgradom sa neprimetnim natpisom: «Pravna kancelarija Korš, Korš i Sajmak». Izvadio je «etak» i stavio ga u džep, opet prebacio mantil preko glave, uzeo šešir i utrčao u ulaz pored vratara zadubljenog u novine, uz stepenište sa izlizanim tepihom, zalupao je potpeticama po mračnom hodniku na spratu prožetom specifičnim mirisom čiju prirodu je on svojevremeno uzaludno pokušavao da razjasni, otvorio vrata na kraju hodnika i ušao u prijemnu kancelariju. Na mestu sekretarice sedeo je nepoznati crnomanjasti mladić i kopao po utrobi nekakve komplikovane elektronske aparature postavljene na mestu pisaće mašine. Ričard Nunan je okačio mantil i šešir na vešalicu, obema rukama zagladio ostatke kose iznad ušiju i upitno pogledao mladića. Ovaj je klimnuo i Nunan otvori vrata od kabineta.