Trenutak, trenutak rekao je Nunan. Šta vam je to? «Mašina želja» to znam na šta mislite...
Valentin se nasmejao.
Vidite da i mi imamo svoj radni žargon. «Lutajući Dik» to je ona hipotetička igračka na navijanje koja trese staru fabriku, a «veseli duhovi» su nekakva opasna turbulencija koja se stvara u određenim delovima Zone.
Prvi put čujem za to rekao je Nunan.
Vidite, Ričarde, rekao je Valentin mi kopamo po toj Zoni dvadesetak godina, ali još nismo upoznali ni hiljaditi deo onoga što ona sadrži. A tek kad je reč o njenom dejstvu na ljude... Tu bismo, uzgred, mogli da uvedemo u klasifikaciju još jednu, četvrtu grupu. I to ne objekata, nego dejstava. Ta grupa je proučavana žalosno malo, iako se već nakupilo, rekao bih, više nego dovoljno činjenica. I da znate, Ričarde, neki put se naježim kad se setim toga...
Živi pokojnici promrmljao je Nunan.
Šta? a... Ne, to je misteriozno, ali, kako da kažem... još uvek nekako zamislivo. Ali kad se oko čoveka odjednom počnu događati stvari izvan svake logike...
A, mislite na emigrante.
Da, baš na njih. Vidite, matematička statistika je veoma precizna nauka, iako ima posla sa slučajnim veličinama. I, osim toga, ona je veoma rečita, veoma pregledna...
Valentina je počelo hvatati piće. Govorio je glasnije, obrazi su mu se zarumeneli a obrve nad crnim naočarama su se visoko podigle, gužvajući čelo u nabore kao na harmonici.
Što volim ljude koji ne piju sa veselom ironijom reče Nunan.
Ne skrećite sa teme! strogo reče Valentin. Slušajte; ovo je vrlo interesantno. On je podigao čašu, otpio polovinu i nastavio: Mi ne znamo šta se dogodilo jadnim Harmontovcima u samom trenutku Posete. Ali evo, jedan od njih je rešio da emigrira. Najobičniji pripadnik srednje klase, recimo frizer. Sin frizera i unuk frizera. On se seli, recimo, u Detroit. Otvara tamo frizersku radnju i tad počinje đavo bi ga znao šta. Više od devedeset posto njegovih klijenata nastrada za manje od godinu dana: ginu u automobilskim nesrećama, ispadaju kroz prozore, ubijaju ih gangsteri i ulični napadači, dave se u plićacima i tako dalje i tako dalje. Narasta broj prirodnih katastrofa u Detroitu i njegovoj okolini. Odnekud se pojavljuju tajfuni i pijavice koje tamo nisu videli od hiljadu sedamsto i ne znam koje godine. I sve tako nešto. I takve nesreće se dešavaju u svakom gradu i svakoj oblasti gde se doseljava emigrant iz Zona Poseta, i broj tih nesreća je direktno proporcionalan broju emigranata koji se doseljuju. I, pazite, takvo dejstvo izazivaju samo oni emigranti koji su lično doživeli Posetu. Njihovi potomci, rođeni nakon Posete, nemaju nikakvog uticaja na statistiku nesrećnih slučajeva. Vi živite ovde već deset godina, ali vi ste došli nakon Posete, znači, vas možemo mirno da preselimo i u Vatikan. Kako sve ovo da objasnimo? Nešto nam ne valja, nešto moramo da odbacimo, a šta statistiku ili zdravi razum? Valentin je podigao čašicu i ispraznio je jednim gutljajem.
Ričard Nunan se počeša iza uveta.
Mmda rekao je. Ja sam, uopšte uzev, slušao dosta o tome ali, iskreno govoreći, uvek sam mislio da je to, da tako kažem, malo preuveličano... Zaista, sa tačke gledišta naše moćne pozitivističke nauke...
Ili, recimo, mutageno dejstvo Zone prekinuo ga je Valentin. On je skinuo naočare i upiljio se u Nunana crnim kratkovidim očima. Svi oni, koji duže vreme provode u Zoni, podvrgnuti su promenama kako fenotipskim, tako i genotipskim. Vi znate kakvu decu imaju stalkeri i šta se dešava njima samima. Ali zašto? Gde je mutageni faktor? U Zoni uopšte nema radijacije. Hemijska struktura vazduha i tla u Zoni ima, doduše, svoje specifičnosti, ali ne predstavlja nikakvu mutagenu opasnost. I šta sad treba da počnemo da verujemo u zle čini? U urokljive oči?...
Ja saosećam sa vama u vašoj zabrinutosti rekao je Nunan ali, iskreno, na moje nerve oživeli pokojnici deluju neuporedivo jače nego statistički podaci. Tim više što te vaše podatke nikad nisam ni video, a pokojnike sam i video, i omirisao...
Valentin je odmahnuo rukom.
Ah, ti vaši pokojnici... rekao je. Slušajte, Ričarde, kako vas nije sramota? Pa vi ste ipak obrazovan čovek... Kao prvo to nisu nikakvi pokojnici. To su kopije... rekonstrukcije prema skeletu... punjene ptice. A osim toga, uveravam vas da se tačke gledišta fundamentalnih principa te vaše kopije nisu ništa neobičnije nego večni akumulatori. Prosto, «etaci» narušavaju prvi princip termodinamike, a kopije drugi, i to je sva razlika. Mi smo još uvek kao neki pećinski ljudi ne umemo da zamislimo ništa strašnije od nekakvog duha ili vukodlaka. A narušavanje uzročno posledične veze je mnogo strašnija stvar nego ceo čopor vukodlaka... i ostalih čudovišta Rubinštajna... ili Valenštajna?
Frankenštajna.
Da, tog Frankenštajna. Od madam Šeli. Pesnikove žene. Ili ćerke. On se odjednom nasmejao. A te vaše kopije imaju jednu interesantnu osobinu autonomnu vitalnost. Možete im odseći neki deo tela i on će živeti sam za sebe, posebno, bez ikakvih fizioloških rastvora... Baš nedavno su dopremili u Institut jednog takvog... To mi je Bojdov laborant pričao... Valentin se nasmejao.
Vreme je da idemo kući, Valentine rekao je Nunan, gledajući na sat. A ja imam i još jedan važan poslić...
Idemo rekao je Valentin, pokušavajući da nadene naočare i najzad, uzevši ih pažljivo obema rukama, stavio ih je na mesto. Imate auto?
Da, povešću vas.
Platili su i krenuli ka izlazu. Valentin je svaki čas mahao rukom, pozdravljajući poznanike laborante, a ovi su se osvrtali za pripitim nobelovcem. Na samim vratima, pozdravljajući portira koji se široko osmehivao, Valentin je zamahom strgnuo sa sebe naočare i sva trojica ispružiše ruke, loveći ih.
Sutra imam jedan eksperiment. Baš interesantna stvar... brbljao je Valentin, ulazeći u «Pežo».
I on uze da priča o sutrašnjem eksperimentu. Nunan ga je odvezao u naučnički gradić.
Pa i oni se takođe plaše, mislio je Nunan, vraćajući se do «Pežoa». Plaše se, mudrijaši... A tako i mora da bude. Oni bi morali da se plaše čak i više nego svi mi, obični ljudi, zajedno. Jer mi u tome ništa ne razumemo, a oni barem razumeju da ništa ne razumeju. Gledaju puni straha taj bezdan i znaju da se moraju spustiti u njega a kako da se spuste dole, šta će naći tamo i, što je najvažnije, hoće li moći posle da se izvuku?... A svi mi ostali okrenuli smo glave, takoreći, na drugu stranu. A možda to tako i treba? Neka sve ide svojim redom, a mi ćemo već nekako preživeti. Dobro je on rekao: najvažnije kod čovečanstva je to, što je preživelo i namerava da opstane i dalje... Ma đavo da vas nosi, reče Nunan u sebi došljacima. Niste mogli da priredite svoj piknik na nekom drugom mestu. Na Mesecu, na primer... Ili na Marsu. Vi ste ista ravnodušna bagra kao i svi drugi, iako ste naučili da sabijate prostor. Napravili piknik. Piknik...
A kako ću ja sa svojim piknicima? mislio je Nunan, lagano vozeći «Pežo» po dobro osvetljenim mokrim ulicama. Kako da to najveštije izvedem? Po principu najmanjeg otpora. Kao u mehanici. Šta mi vredi moja inženjerska diploma, ako ne umem da smislim kako da uhvatim jednog sakatog lupeža?...
A kako ću ja sa svojim piknicima? mislio je Nunan, lagano vozeći «Pežo» po dobro osvetljenim mokrim ulicama. Kako da to najveštije izvedem? Po principu najmanjeg otpora. Kao u mehanici. Šta mi vredi moja inženjerska diploma, ako ne umem da smislim kako da uhvatim jednog sakatog lupeža?...
Zaustavio je auto ispred zgrade gde je živeo Redrik Šuhart i neko vreme sedeo za volanom, smišljajući kako da vodi razgovor. Onda je izvadio «etak», izišao iz auta i tek onda primetio da zgrada izgleda napuštena. U prozorima nije bilo svetala, u parku nikog nije bilo, čak ni ulična rasveta nije radila. To ga je podsetilo šta će sad videti, i on se stresao. Čak je pomislio da bi bilo bolje da pozove Redrika telefonom pa da popriča sa njim u autu ili u nekom mirnom baru, ali je odmah odagnao tu misao. Iz više razloga. I na kraju krajeva, reče on sebi, neću valjda i ja da postanem kao oni preplašeni bednici koji su pobegli iz ove zgrade.
Ušao je u zgradu i polako se popeo dugo nepočišćenim stepeništem. U zgradi je bilo mrtvački tiho, mnoga vrata od stanova bila su odškrinuta ili sasvim otvorena i iz mračnih predsoblja je zaudaralo na vlagu i prašinu. Zaustavio se pred vratima Redrikovog stana, zagladio kosu iza ušiju, duboko udahnuo i pritisnuo zvono. Unutra je neko vreme bilo tiho, onda je škripnuo parket, škljocnula je brava i vrata se otvoriše. Korake nije čuo.
Na pragu je stajala Majmunčica, ćerka Redrika Šuharta. Iz predsoblja je na polutamni podest padalo jarko svetlo i Nunan je u prvom trenutku video samo tamnu siluetu devojčice i pomislio, kako je ona porasla za ovih nekoliko meseci. Ali onda se ona povukla unutra i on vide njeno lice.
Usta mu se u trenutku osušiše.
Zdravo, Marija rekao je, nastojeći da mu glas bude što nežniji. Pa, kako je, Majmunčice?
Ona ne odgovori. Ćutala je i potpuno bešumno uzmicala prema vratima u dnevnu sobu, gledajući ga ispod oka. Izgleda, kao da ga nije ni prepoznala. A i on, pošteno govoreći, nije mogao da prepozna nju. Zona, pomislio je. Užas...
Ko je to? upitala je Guta, izvirujući iz kuhinje. Gospode, Dik! Pa gde ste vi? Znate li da se Redrik vratio?
Ona je pošla prema njemu, u hodu brišući ruke peškirčićem još uvek onako lepa, energična, snažna, ali i na njoj je ovo ostavilo traga: bila je mršavija u licu a oči su joj bile nekako...
grozničave, šta li...
Poljubio ju je u obraz, dao joj mantil i šešir i rekao:
Čuo sam, čuo sam... Nikako nisam imao vremena da svratim. Je l kod kuće?
Kod kuće je odgovorila je Guta. Tamo je kod njega jedan... Verovatno će brzo otići; već dugo tamo sede. Dođite, Dik...
Nunan prođe hodnikom i zastade pred vratima dnevne sobe. Unutra je sedeo neki starac.
Kopija. Nepomičan i malo nagnut ustranu. Ružičasto svetlo od abažura padalo je na široko tamno lice koje kao da je bilo istesano od starog drveta, upala bezuba usta i oči bez sjaja. I odmah je Nunan osetio miris. Znao je da je to samo igra nerava, miris se oko njih osećao tek nekoliko prvih dana a onda sasvim nestajao, ali Ričard Nunan kao da ga je osećao sećanjem težak, topao miris raskopane zemlje.